KNEZ ALEKSA JE KAO DETE GRADIO KARAĐORĐEV GRAD: Voždov sin će posle skoro 200 godina od smrti tu naći svoj večni mir!

Bilo bi lepo da knez Aleksa Karađorđević, konačno, skoro 200 godina od smrti u izgnanstvu, nađe svoj mir u porti Crkve rođenja Presvete Bogorodice u Karađorđevom gradu u Topoli, u kojoj je i rođen - kaže za Kurir istoričar Dragan Reljić, upravnik Zadužbine kralja Petra Prvog u Topoli, koji nas dočekuje ispred stare Karađorđeve crkve, gde će se naći mesta i za kneza Aleksu nakon Kurirove inicijative:

Crkvu podiže Vožd 1811, kad poče zidati i utvrđeni grad, od koga do danas osta jedna kula uz ovu svetinju. Ispred je ogroman spomenik Karađorđu. A gore, uz brdo, nalazi se Oplenac, tu počivaju Vožd i Karađorđevići redom, oni Aleksandrovi, Aleksinog mlađeg brata, rođenog 1806.

- Topola kao naselje i ne postoji do dolaska Karađorđa, čija je prva kuća bila od talpe, greda koji se pakuju jedna na drugu, i na mestu gde je danas spomenik. Kasnije je postajala veća, a na početku ustanka je zapaljena. Od 1811. do 1812. Karađorđev konak postao je najveće gradilište na Balkanu. Sam grad bio je opasan velikim zidovima, postojale su i četiri odbrambene kule, a bio je podeljen u dva dela - privatni i deo, gde je bila škola koja i dan-danas postoji, kao i prostorije za diplomate - priča Reljić i dodaje da je Karađorđe pod Venčacom, s ruševina dvorca poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića, uzimao kamen i svojom rukom ga uzidao u kuću.

Jedna od prvih crkava tog doba od čvrstog materijala, jer Turci su dozvoljavali samo brvnare, jeste upravo ova ovde, osveštana nakon 1813. Freskopis je uradio čuveni ustanik Petar Nikolajević Moler, a taj rad danas propada. U kupoli je još garež od turskog paljenja. U samoj crkvi do 1930. počivao je Vožd, supruga mu Jelena i prerano preminula unučad. Iza Karađorđa ostao je i konak, koji je sada muzej.

- Tu je bila i bila narodna sudnica, gde je vođen najvažniji dokument za istoriju Prvog srpskog ustanka - Karađorđev delovodni protokol - ističe Reljić.

Prvi sin Đorđa i Jelene Petrović bio je Sima, koji umre po rođenju, a drugi Aleksa, za koga, takođe, Srbi gotovo i ne znaju.

- Aleksa je u narodu bio poznat kao Aleksa Černi, što i stoji na njegovom nadgrobnom spomeniku. Tek se knez Aleksandar, kao osnivač te grane dinastije, preziva Karađorđević, pa je i Aleksa Černi kasnije postao poznat kao Karađorđevć. Rodio se 1801. u Topoli, a umro 1830, mada na njegovom grobu stoji da je živeo 33 godine. Bio je jedan od prvih učenika Beogradske visoke škole, naše prve škole, a prvi učitelj bio mu je Dositej Obradović - priča Reljić.

Kada propada ustanak, s porodicom ide u izbeglištvo. Vrlo brzo završio je u ruskom Paževskom korpusu, gde će kasnije biti i kralj Aleksandar Prvi, pa u elitnom, husarskom puku. Ali se tu nije dugo zadržao.

- Aleksin izuzetno kratki život bio je poprilično buran, posebno posle očeve smrti, pošto je uvek upadao u finansijske probleme. Ne zato što je vodio neki raspusni život, već što je stalno morao da bude po vojnim školama i da se snalazi. Potom se 1825. ženi Marijom Trokinom, bogatom jedinicom lekara na carskom dvoru. Živeli su u Ženevi, ali sreća nije dugo potrajala jer je Marija preminula na porođaju 1827, kada je rodila Đorđa - kaže, pa naglašava:

- Postoje pisma i dokumenti koji pokazuju da je bio jako zainteresovan za političku situaciju u zemlji, da je imao političke pretenzije da se vrati, pa čak i određenu prepisku s pojedinim Obrenovićima. Ali umro je vrlo brzo, 1830. od tuberkuloze, i sahranjen je u Kišinjevu. Poznato je da je svom sinu Đorđu u amanet ostavio Karđorđeve pištolje i sablju.

O Đorđu su se starali baka Jelena (1765/1771-1842) i stric Aleksandar.

- Priča da je postojao raskol ne pije vodu jer su se oni o njemu starali. Kasnije su mu dodeljena dva tutora. Đorđe je imao izuzetne rezultate u školi, bio je inteligentno dete. Ali prilikom otvaranja testamenta videlo se da ga je ostavština, a iznosila je nekoliko stotina hiljada carskih talira i srebrnjaka i dva cela sela, vrlo malo zanimala. Većina imanja bila je u Besarabiji i kad je postao punoletan, došlo mu je na raspolaganje - veli.

Ženi se 1857. čuvenom Sarom, najpoželjnijom udavačom, ćerkom kapetan Miše Anastasijevića, jednog od najbogatijih ljudi Dunavu. Zgradu današnjeg rektorata Beogradskog univerziteta gradio je kapetan Miša za budući dvor, jer je planirao da ćerka i zet, kao potomak starijeg Voždov sina, preuzmu vlast.

- Par se vrlo brzo iz Besarabije seli u Pariz, gde Sara kupuje kuću u Bulonjskoj šumi. Tu nastupa ekstravagantan život, od Viktora Igoa do Napoleona Trećeg. Postoje čak i priče da je Sara bila u prepisci s Mihailom Obrenovićem, pa i da su plesali, ali i one da je dolazila u Beograd i vitlala pištoljem po gradu - priča Reljić.

Pokazivala je dominaciju nad starijim sinom Aleksom sa ambicijom da on postane vladar Srbije.

- Čak je uspela da isfinansira tekst u novinama u kom Aleksa predstavlja sebe kao pretendenta na tron Srbije, koja je tada još bila kneževina. Ali vrlo brzo je i sam sebe demantovao rečima da ga to uopšte ne interesuje, pa mu je Sara opalila šamar na konferenciji za novinare. Postoje priče i da ga je udarila i rekla: "Godinama se borim protiv Milana (Obrenovića), a sad i protiv rođenog sina" - ističe Reljić.

Drugi sin Božidar bio je verovatno najtalentovanija ličnost u porodici Karađorđevića, pa i Srbiji tog doba.

- Čovek o kome možemo da pišemo gomilu romana i ne verujem da ćemo uspeti ikada da ih ispišemo. Završio je Školu lepih umetnosti u Parizu, bio je slikar, muzičar, vajar, putopisac, u jednom od prvih salona bio je redovno viđen gost - ističe Reljić.

Na koncu - tužna je sudbina Aleksine kratke loze. Sin Đorđe (1827-1884) počiva u Beču, unuk Aleksa (1859-1920) u Ženevi sa suprugom Amerikankom Darijom Prat, Božidar (1862-1908) u Parizu, dok postoji priča da je Sara (1836-1931), koja je sahranila oba sina, premeštena iz svog groba u Parizu.

Vreme je da se svi oni vrate svojoj Srbiji...

Jelena S. Spasić

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: