KUPAJU SE U ŠTALI, ŽIVE U SOBIČKU, MAJKA DAVNO OTIŠLA... Đorđu i Anastasiji tata je sve, i otac i majka a često i jedini drug

Samohrani otac Negomir bori se kao lav da im pruži sve što može, da zaradi, da ih obuje, obuče, isprati i dočeka iz škole, umesi im hleb na surovom Pešteru

„Ima medveda i vukova, pa se malo plašimo. Ipak, tu je naš tata. On je naš ceo svet!”, poručuje ljupka Anastasija.

Sa njima živi i dementna staramajka Milomirka (78), pa zajedno provode dane u toj jednoj sobi, bez igde ičega. Zajedno i spavaju na jednom razvučenom krevetu.

Tata Negomir i kuva i mesi, pere, radi zemlju, muze krave...

„Kuća je od drveta pravljena i nalepljen je stiropor. Zimi zna da bude baš teško. Imamo problem i sa strujom, kako kiša padne ili vetar jače dune nemamo je. Nekad i po dve-tri noći… Živeo sam ja ranije u gornjoj kući, ali pripala je bratu i zaključana je sve vreme, iako ne živi tu”, s nekom gorčinom u glasu, objasnio je Negomir ukratko te uvek sumorne porodične nesuglasice.

Najveće žrtve nesuglasica i nerazumevanja jesu ova skromna i tiha dečica. Možda teže razumeju to što se dešava u odnosima odraslih, ali su i više nego svesni u kakvim uslovima žive. Za bolje nisu nikada znali, ali maštaju neprestano o lepoj kućici u kojoj bi imali svoje sobe, krevete i kupatilo.

"Evo tu se kupamo, stavimo nešto pod noge i donesemo vrelu vodu"

„Sada nemamo kupatilo, to mi teško pada. Ljeti se kupamo napolju, a zimi moramo u štali. Kad je previše ledno, sačekamo koji dan”, tužno je ispričao dvanaestogodišnji Đorđe.

Uprkos svemu, Negomir ne samo da brine o dvoje dece i bolesnoj majci, već zadivljujuće dobro i pedantno održava ovaj mali prostor. Treba imati u vidu da se tu sve dešava – održava higijena, kuva, obeduje, spava, oblači, uči… Nije lako.

Ovde žive...

„Oboje slušaju i dosta mi pomažu, a uz svu muku dobri su đaci. Anči opere sudove, umesi testo i pospremi krevet, a Đorđe pomaže oko dve krave i cepanja drva. Držimo još pet-šest kokošaka, sijemo krompira i pasulja, malo oko poljoprivrede, ali sve ručno. Nema ovuda nekog posla, a ni da odem neđe ne mogu zbog djece i bolesne majke. Imam i nekih zdravstvenih problema, ali se borimo”, pojasnio je domaćin kakva je situacija u ovom, nažalost, opustelom kraju.

Nažalost, nemaju čak ni socijalnu pomoć zbog zemlje koja se vodi na baku. Mesec teško preguraju, kako kažu „vuku dan za dan”.

Negomir se za pomoć prijavio preko Fejsbuka.

„Da, napisao sam vam tada da ću vas očekivati i živeti u nadi. Bogu hvala, došli ste. Ostadoh tu da se mučim i borim, nema druge. Pozivam dobre ljude ako postoji neka šansa da dobijemo bolji krov nad glavom…”

Požrtvovanost najboljeg tate Negomira i ogromna ljubav, koja je jedino, ali i najvrednije, što ima da da svojim mališanima, mora biti nagrađena.

Humanitarna organizacija Srbi za Srbe zato pokreće veliku akciju za srećniji život porodice Luković. Pozivamo sve dobre ljude da pomognu da im izgradimo kuću!

Kurir.rs/Srbi za Srbe