Svaki put kada se postavi pitanje dečjih rođendanskih torti, krene velika rasprava u kojoj učestvuju žene svih generacija.
Da li pravite sami torte ili ih naručujete?
Brzina života, zatrpanost obavezama, ali i dostupnost varijanti koje olakšavaju život, donele su u živote nas mama, nešto što je nekad bio izuzetak, a ne pravilo. Organizacija dečjih rođendana poprimila je haotične razmere, opcija je mnogo, a sve to treba osmisliti, izvesti, pa na kraju i platiti.
Da li biste prvi rođendan deteta pre slavili u restoranu ili kod kuće s najbližima? Prošlo je vreme kućnih proslava sa sendvičima s krastavčićima i koliko god da smo skloni da nostalgično prizivamo „ta vremena“, njih nema više. Zato kad sledeći put poželite da izustite „kako smo mi pa šta na fali“, setite se da od toga niko nema ništa, nove generacije – nova pravila.
Mame, tate i njihova deca su danas pod dovoljnim stresom da ne moraju da slušaju i o tome kako su se nekada skromnije, ali srećnije slavili rođendani.
Deo cele te priče je i ona – da li naručujete tortu za rođendan deteta ili je pravite sami? Jedino ispravno i logično je – neka radi svako kako mu odgovara i kako želi.
Pa ipak, svaki put kada se postavi to pitanje, krene velika rasprava u kojoj učestvuju žene svih generacija. Činjenica je da sve moje prijateljice i poznanice naručuju torte, a ja je pravim i u tome zaista uživam. Da, desi se da padne, spolja ne liči ni na šta, nema ni obris popularnih crtanih junaka, ali uvek bude neka koju moje dete želi i voli. To mi je nekako važno. Za svoj rođendan, s druge strane, uvek naručim tortu. I to mi je okej.
„Za jelo pravim sama, za slikanje poručujem.“
„Nikad nisam poručila tortu za dečije rođendane, jer je uvek sama pravim. Moja torta je od prvoklasnih i omiljenih sastojaka moje dece. Pravim je dan pre rođendana, tako da je uvek sveža. Uživam u pravljenju poslastica.“
„Za sve prilike pravim torte sama. Znam koje sastojke ubacujem i ne volim gotove nekako su mi margarinuše.“
„Uvek pravila sama i praviću i dalje. Nikad to nije bilo ništa vau, a i deca nikad nisu imala neke specijalne zahteve da mora biti nešto spektakularno. Naravno, prave se ukusi koje deca vole. Sećam se svojih rođendana, ja sam ’84, mama je uvek pravila Sladoled tortu, ona ukrašena šlagom, pa sa strane i od gore viljuđkom. Milina…Opet nemam ništa protiv ni žena koje poručuju, svako radi onako kako želi i može.“
„Sama pravim, sama ukrasim po detetovoj želji. Za te pare koje bih dala za neku prosečnu težinu torte od 3-4 kg ja kupim materijal pa napravim dve, iste težine. I nikako sa fondanom, samo šlag.“
„Sama pravim jer smatram da treba svrha dečijih rodjendana da ostane kao i pre, mama sprema tortu punu ljubavi.“
„Poručujem od proverenih ljudi. Dobijem prvoklasnu tortu i vreme za druge aktivnosti, a usput dam nekom priliku da zaradi neke parice.“
„Nije svaka domaćica… Naručujem!“
„Naručujem, nemam pojma da ukrašavam torte. Uvek od jedne iste žene i prezadovoljni smo i ja i moje dete. Za mene dovoljno.“
„Naručujem jer su prelepe, takvu ne mogu da napravim.“
„Naručujem. A zašto? Pa eto zato što hoću tako!“
„Jedne godine naručila i napisali totalno drugo ime, kada sam došla pokupiti tortu i kad sam rekla da to nije ime mog deteta na torti, vlasnica se nasmejala i rekla – a znam da je neko čudno ime bilo. Neprofesionalno za prvu ruku. Nisam imala vremena da prepravljam, skinula sam sama slova imena i eto, nikad više, razumem greške se događaju ali ne razumem takvu reakciju. Torta nije bila jeftina, nimalo. Napisala je ime Duga, a moja curica se zove Roza. Nakon toga sam se vratila pravljenju torti sama. Možda nisu idealno lepe, ali su od srca, a kako je starija i sama učestvuje u pravljenju torte sa mnom.“
Kurir.rs/Zadovoljna
NE PROPUSTITE
