Caričina - naziv koji odoleva vekovima, vladarima, državama... Raj na zemlji. Kao i sva Pešterska visoravan. Ali pusto. Narod se mahom otisnuo daleko, tamo preko, za lebom i boljim životom. Pa ipak, opet ima i nešto života.
1 / 11 Foto: Zorana Jevtić
Grabimo iz Sjenice. Još otkad kralj Uroš 1253. dade Dubrovčanima povelju da mogu ovde naplaćivati carinu, zna se za ovu stanicu karavana.
- Tu je ski-centar Žari - pokazuje nam ulevo Zaim Hadžisalihović, novinar i hroničar lokalnog.
- Veliki su planovi bili, ali ne ispade tako. Nekad je u Sjenici bila izreka: "Kada bi sneg mogao da se prodaje, u Sjenici ne bi pao". A sad, kad sneg može da se prodaje - ne pada toliko - sa osmehom kaže.
Ni pešterske zime nisu ko što su bile. Na klimatske promene niko nije imun.
Krda i stada na svakom koraku. Idilu upotpunjuje kamena vodenica. Krajolik preseče i pokoja brvnara. Makadam uveliko. Prolazimo i kroz jedan zaselak. Ipak ima žive duše.
Upekla zvezda. Do pojasa razgoljen domaćin s peškirom vozi pikap. A pitbul trči za autom! Dođe mi da ga izjurim i nateram u trk.
Brda, šume, izvori... Vele, lekoviti. Jedan je i caričin. Ali, koje - niko ne zna. Legende su ispredane, te da je ovde carica Milica nakon Kosovskog boja dovela preživele junake da vidaju rane, te da je šatore podizala carica Jelena, pa i da je od Proklete Jerine...
- Ne postoji nikakav istorijski izvor koji bi rekao otkud Caričina, što je oduvek naziv sela. Jedino postoji pretpostavka koju je dao etnolog Mile Nedeljković da je ćerka Uroša Nejakog tu boravila. Iako nije imao muške potomke, iako se loza Nemanjića ugasila, imao je ćerku - kaže nam arheolog Mustafa Baltić.
foto: Zorana Jevtić
Kangali
Verni čuvari
Farma ne bi bila to što jeste bez kangala. Autohtoni ovčarski psi iz istoimene pokrajine u Turskoj. Tamo su nacionalno blago. A ovde čuvari stada i atrakcija.
- Postoji priča da su toliko pametni da broje. Kada teraju ovce na pašu, idu za njima, a kada se vraćaju s paše, prvi dođu do tora i čekaju dok poslednja ovca ne uđe. Priča se i da su ih svojevremeno testirali, pa sklonili jednu ovcu. Uznemiri se tad pas, istera sve iz tora, da proveri da se nije zabrojao. Pa kad konstatuje da fali jedna, vrati se putem da je traži - priča Hadžisalihović, te veli da je čuveni Rambo stradao u okršaju s vukovima, te pojedini ovde imaju i bokser oko vrata - da ih kurjak ne može zadaviti.
Čitav Pešter pun je arheoloških nalazišta. Ni Caričina nije izuzetak, mada, veli, nema značajnijih. Ali carski putevi i legende, koji se ovde ukrštaju vekovima, izrodile su i tragače za zlatom, koji prekopaše pola Peštera. Mimo zakona, naravno. Narod veli da su imali i zašta.
Ovo je, veli Hadžisalihović, kraj obilat vodom, dosta je izvora i potoka.
- Pa je vlastela ovde uživala i lečila se. Voda je reumatski dobra. Nakon Nemanjića dolaze Turci, lako su se age i begovi navikli na lepotu - priča dok ulazimo na farmu Caričina.
Zaim Hadžisalihovićfoto: Zorana Jevtić
Svojevremeno je ovim celim prostranstvom gazdovao PIK "Pešter".
- Poljoprivredni gigant eks-Jugoslavije koji se, nažalost, raspao. Ovde su bili pašnjaci za bikove i junad tovljene zarad čuvene pršute. Goleti su pošumljene tokom radne akcije osamdesetih - seća se Hadžisalihović.
"Pešter" i fabrika rublja "Vesna" nekada su držali ovaj kraj. Na "Pešter" danas podseća samo tih pet ćiriličnih slova na jednoj zgradi u centru Sjenice. Privatizovan je odavno. I opet ništa ne bi.
Potom pašnjake kupovaše braća Selek iz Novog Pazara. Podigoše i ovu farmu. Stekli mnogo u belom svetu. A krenulo ih kad osamdesetih jedan od njih ode na sedam dana kod devojke u Nemačku. I osta. I povuče. Sad je njihov i poznati hotel u Sjenici, a farma mu je baza za sir, čuveni sjenički, mleko, meso...
Medofoto: Zorana Jevtić
- Osim domaćeg govečeta, na farmi su i bivolice. Raritet je bivoleći kajmak, a i posebna porcija zdravlja. Uzgajaju i krave anguse, izuzetan kvalitet mesa, a nisu zahtevne - nema muže, nema čobana. Sjeničko jagnje i meso uopšte, kao i mleko su posebni jer stada pasu čajeve. Znamo da trava iva od mrtva pravi živa, a da ne govorimo o hajdučkoj travi, kantarionu, majčinoj dušici i svim lekovitim biljkama kojih ovuda ima u izobilju, a prostor je nezagađen - priča Hadžisalihović.
Izet Selekfoto: Zorana Jevtić
I zaista, kajmak je poseban. Sir sam priča hiljadu jezika. Razvijena pita, pa pršuta, vruća lepinja... Ukusi i mirisi sećaju na rodni kraj...
A čista atrakcija i ljubav su konji. Dva krda poludivljih lutaju Pešterskom visoravni. Čobani im nose žito i seno na staništa.
- Fin je prizor zimi kad im ponestane zaliha, pa dođu i marširaju po ovom krugu, tražeći sledovanje. Među njima je prvi Rubin, vlasnik harema. Lep primerak štajerca. Ovdašnji Kazanova, na farmi je skoro 20 godina - veli.
Ali tu je i rasni Medo - svetsko čudo, od oko 1.400 kila. Trenutno, kako vele domaćini, najteži konj na planeti. Spremaju ga za Ginisa. Fali mu stotinak kila. Izlazi iz štale, tu su oni plave krvi. Beo, ponosit, silan, lep... Za nama gleda i njegova manja kopija - Sultan. Ne smeju ih zajedno. Sujeta vrsnih pastuva ne da dva gospodara. Dvoboj bi bio neminovan. A i povrede.
1 / 6 Foto: Zorana Jevtić
Tamo, kraj vikendice magarci. Zraci sunca probijaju se kroz krošnje i prelamaju baš na njima. Idila. Bivolice stižu s pašnjaka. Robusne, naletne. Krdo konja spustilo se ukraj štala. Ali ne i Rubin. Divljina je njegova milina. Odveo svoje podalje.
I ovce prišle na livadu, tik do farme. Za njima ide Radoje Slović. Rodom iz sela preko brda, al' odavno se otisnuo u Kragujevac, gde radni vek provede u "Zastavi". Od proleća do jeseni je ovde, kod gazde.
- Za ovih 200 ovaca pređem 20-30 kilometara dnevno. Sam, nigde nikoga živog. S njima i razgovaram. Dve kuće u celom selu. Zna i mesec dana proći da ne vidim nikoga živog - veli.
Radije Slovićfoto: Zorana Jevtić
U samom selu još pre 20 godina beše 20 duša, po popisu. Sad, vele, upola manje. Ali bar farma život donese. A i uposlenje. Mile traktori s balama. Krenula kosidba. Eto ga i Mika, brine o farmi. S Batom. Sedamo u stariji kombi. Idemo da tražimo drugog Miku, onog koji čuva anguse.
Gore u brdu promiče bolja štala. Vratila se porodica na imanje, raširilio se domaćinstvo. Gazi "Fanđo" preko džombi. Levo, pred kućom, u opancima, go do pojasa Sjeničak, poliva se vodom iz creva... Veli i Beograd prošao, al' ovde najbolje. Uz posao u Sjenici, mir i tišina u selu. Šta čoveku više treba.
- Tri puta sam se ženio i razvodio. Sad od žena u brda pobego - smeje se dok nam pozira.
Gazimo, šipak u cvatu... Na brdašcu desno drvena kuća.
- O, Mikooooo!!!! Ajde!!!
Izbija natenane. Pa u kombi. Potoci, uzbrdo, nizbrdo, pa na ono najviše.
- Odi! Na, na, na - odzvanja Caričina.
Mika Boškovićfoto: Zorana Jevtić
Kad, eto ti ih! Trče. Razleže se krdo obroncima.
- Angusi su posebna priča. Sad da naiđe vuk ili kakav drugi neprijatelj, deo njih bi ukrug oko teladi, a ostatak u napad - vele.
Silazimo u potok. I izvor je tu. Neka carica se ovde umivala...
Valja sad naći i Rubina. Stajemo kod bodljikave žice.
- Prrrrrrrr... Odi na, na, na - dozivaju...
Izbija krdo. I on - ostareo, ali i dalje predvodnik, s dugom grivom. Jedan je Kazanova.
Sunce zamiče. Nebo je dražesno. Zoka sad već pravi remek-dela foto-aparatom. Suton u raju zaboravljene Srbije...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
