U svetu kamiona i drumskih puteva, gde se retko sreću žene za volanom, pojavila se inspirativna priča o Dragani Urošević Đokić (36), koja je postala simbol hrabrosti i odlučnosti. Dragana, majka dvoje dece, poreklom iz Arađelovca, odlučila je da preuzme volan i sudbinu u svoje ruke. Njena priča nije samo priča o prevazilaženju prepreka, već i inspiracija za druge koji se libe da krenu putem kojim se ređe ide - stazom ispunjena i uspeha!
Kako je sve počelo
"U ranom detinjstvu, barem onog kojeg se prisećam, nisu me privlačili teretnjaci, niti se neko iz bliskog okruženja bavio ovom branšom. Nikada nisam zamišljala da ću se kada odrastem baviti ovim poslom", započinje svoju priču za "Mondo" Dragana Urošević Đokić.
Otkriva da je 2006. godine upoznala Dalibora, njenog supruga, kao i da ju je on uveo u svet kamiona.
"Po prirodi sam vredna, ambiciozna i komunikativna. Volim izazove i nemam strah od neuspeha, pa je moj upliv u svet transporta bio neosetan i potpuno prirodan. Dalibor mi je bio podrška, ali i rival, kojeg je bilo teško impresionirati u veštinama upravljanja kamiona. Osim osnovne obuke u auto školi, koja je preduslov za dobijanje kategorija koje su potrebne za obavljanje ovog posla, postojala je i druga strana medalje. Trebalo je mnogo vremena i strpljenja za savladavanja finesa u vožnji kamiona. Tu prvenstveno mislim na vožnju u rikverc. Svakodnevna tortura, kojoj sam ja bila izložena, nije bila prijatna za moju sujetu - pogotovo kada ste u situaciji da morate da slušate", objašnjava hrabra Dragana Urošević Đokić i naglašava da kada sve sabere i oduzme ne bi menjala ovo putovanje.
Hrabra drumska putnica kaže da nema pravila kada novopečeni vozač kreće da vozi sam.
"Ljudi koji vas uče finesama posla vas nikada neće dovoljno pripremiti za sve što vas može snaći na putu i van njega. Počela sam da obavljam samostalne utovare posle par meseci. Bile su to relacije po Srbiji", objašnjava i dodaje da je prva samostalna tura van granica zemlje usledila brzo i to na relaciji Obrenovac-Padova.
"Svaki transport je priča za sebe. Na jednoj od tura mi je eksplodirala zadnja desna guma na poluprikolici u pola tri ujutru, na par kilometara posle odmorišta Sredenci u Hrvatskoj. S obzirom na to da sam dosta vremena provela u garaži sa momcima prilikom remonta, skinula sam točak, za šta mi je trebalo dva sata i onda sam kada je svanulo zaustavila kolegu da mi pomogne da nabacimo rezervni točak kako bih nastavila put ka kući", priseća se tridesetšestogodišnja šoferka.
Svet gledan kroz šoferšajbnu
Koliko je specifičan posao kojim se bavi, primećuje se i kada opisuje vidik iz svoje kabine - sazdana od najrazličitijih krajolika i prirodnih lepota, koje svakog dana vidi u nekoj drugoj državi.
"Svet izgleda moćno i pomalo zastrašujuće. Gledano kroz šoferšajbnu vrlo komično jer je u odnosu na vas sve malo i čudno. Kada sednem na sedište mog volvo-a, na visini od 2.40 metara, pogled je širok i proteže se u nedogled. Na mene je najveći utisak ostavila vožnja Sardinijom. Ispred vas je put, a sa obe strane beskrajno zelenilo boje pistaća i planine iza. Dok je magičan predeo iza vas i ogleda se u levom retrovizoru. To su momenti koje je teško opisati", priznaje Dragana
Iako se za vozače na duge staze vezuje podjednako duga plej-lista pesama, Dragana otkriva da to nije uvek slučaj.
"Nekada ne slušam ništa, dovoljan mi je zvuk motora. U zadnje vreme slušam podkast "Za volanom". Nemam određenu vrstu muzike koju slušam. Vreme čekanja na granici koristim da čitam, to je navika koja me nije napustila od najranijeg detinjstva. Od raspoloženja zavisi šta čitam.Nekada to bude neka beletristika, ali se tu može pronaći i Ivo Andrić, Dostojevski...".
Rute joj nisu kratke, ali mudro bira puteve kojima će ići.
"Moje rute su između četiri do pet dana.To su kratke relacije. Ne idem na ture koje iziskuju više od toga, zbog svoje dece .Teško je pomiriti te dve stvari. Babe i dede su pomoć, koja se ne odbija i koja je preko neophodna", priznaje Dragana.
Putovanje na duge staze i život na točkovima
"To je sada već rutina. Dan počinje utovarom. Onda se nakon toga organizuju carine, istovari i predviđaju povratne ture.Na osnovu toga se pravi plan pauza i odmora vozača. To je jedan krug koji je vrlo dinamičan i koji uz dobru organizaciju i malo sreće završi brzo. Kada kažem sreća mislim na gužvu na granici i da nema problema. Radni dan vozača traje devet sati. Vozi se 4.5 sata, pravi se pauza 45 minuta i nakon nje se ponovo vozi 4.5 sata. Dva puta nedeljno najviše 10 sati. Postoje pravila o vremenu vožnje, dnevnom odmoru, nedeljnom odmoru i onda se vozači prema tome upravljaju kroz rad u međunarodnom transportu. Hranu ponesem od kuće, kamioni poseduju frižidere za odlaganje iste. U kabinama ovih moćnih krstarica se nalazi i krevet za spavanje. Prilagođeni su potrebama vozača".
O predrasudama
"Ljudi koji su svesni šta je ovaj posao i koliku odgovornost nosi vas gledaju sa poštovanjem. Oni koji ne znaju kako kamion izgleda je smešno. Ja živim na Balkanu, koji je izvorište stereotipa. Postoje predrasude koje se formiraju na osnovu vaspitanja, društva i to je uglavnom pogrešno mišljenje a realnost je skroz drugačija. Mene lično ništa od toga niti opterećuje niti to doživljavam kao napad na sebe. Moji roditelji su me odgajili i puštali da budem junak koji se sam čeliči. Ljudi će uvek imati predrasude i to nije strašno, ali je žalosno ako vas blokiraju u ličnom razvoju. Oslobodite se tih nevidljivih okova i živite svoje snove", zaključuje hrabra sagovornica Dragana Urošević Đokić.
Izazovi i druga strana medalje napornog posla
"Često se našalim da je moj izbor profesije usko vezan za moj DNK - mama mi je bosanskog porekla, baka Hercegovka, tata čistokrvni Šumadinac. Takvi ljudi, odrasli u kršu i među zmijama, moraju biti jaki i kod njih nema odustajanja. U ovom poslu onog momenta kada ubacite ključ u bravu i krenete na put oslonjeni ste sami na sebe i na svoju sposobnost. Sve je u isto vreme izazov i kamen spoticanja.
(Kurir.rs/MONDO Miloš Škrbić)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
