Ugledna srpska novinarka Gordana Janićijević preminula je 17. jula u 66. godini u Beogradu.
Gordana Janićijević dugogodišnja je novinarka kuće "Politika", ratni reporter i dopisnica magazina "Duga", kasnije urednica emisije "Srpski sv(ij)t" koja se prikazivala na TV IN4S.
Gordana Janićijević je rođena 22. avgusta 1959. godine u Smederevu, od oca Đorđa i majke Radmile.
– Odrasla sam u staroj, čestitoj srpskoj porodici u Umčarima. Pradeda je poginuo na Solunskom frontu, deda je bio za kralja tako sam ja u porodici slušala drugačiju priču od one zvanične. Komunisti su nas posle rata ojadili i mislim da se nikada nismo oporavili. Upravo deda mi nije dozvolio da odem na osnivačku skupštinu nove Demokratske stranke, jer je na njenom čelu bio Dragoslav Mićunović o kome je deda Kostadin imao ružno mišljenje. Zapravo, imao je informacije o kojima ja nisam imala pojma. Opet, starinom, tatini su krajem 18. veka došli iz Crne Gore. Od Vasojevića su. Mamini su od Bjelopavlića sa Slapa. Naš predak Josip Pavićević bio je iguman Ostroga, podigao je Donji manastir, bio Njegošev duhovnik i menjao ga je u crkvenim poslovima kada je vladika bio van Crne Gore. E, kada saberete sve ove gene, valjda sam sve ovo morala da radim. Samo što bi bilo lakše da sam bila muškarac – ispričala je Gordana u razgovoru objavljenom u listu Srpsko kolo.
Završila je Petu beogradsku gimnaziju, studirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Novinarstvom se bavi od 1985. godine. Karijeru je započela kao novinar i voditelj na Studiju B na kome je radila do 1990. godine kada prelazi na RTV Politiku. Radeći za ovu kuću oabvljala je funkciju urednika i šefa deska i na radiju i na televiziji. Dobijala nagrade, a 1995. godine ušla u knjigu "Who is who" (nezavisno izdanje), kao jedan od stotinu najboljih novinara u Srbiji, najviše zbog najslušanijeg noćnog kontakt-programa u Srbiji „Strogo poverljivo“ u kome su gostovale gotovo sve najznačajnije ličnosti kulturno-političko-društvene elite Srbije. Posebno vredni su bili njeni dokumentarni zapisi sa svih aktuelnih događaja i ratišta.
Provela je više od godinu dana na ratištima izveštavajući za RTV Politika, ali i pišući za NIN, DUGU, Politiku ekspres, Novine serbske, Svet…
– Moj zet je bio na vukovarskom ratištu i dva meseca nismo imali nikakvu informaciju da li je uopšte živ. Dvoje dece, beba i stariji sin, koji je imao malo više od godinu dana, plače i zove oca. Ja se pogubila. I odlučila sam da pokrenem sve veze i odem u Vukovar. Bila je nedelja veče. U utorak sam bila u Vukovaru sa grupom američkih novinara koje je doveo Dejan Karaklajić. U Vukovaru – nijedno celo drvo. Kod famozne Ciglane – 140 leševa čeka na obdukciju. I dvanaestoro dečjih leševa. Tada sam upoznala divnog prof. dr Zorana Stankovića. I to je bio taj prelomni trenutak kada sam imala dug razgovor sa samom sobom. Ako sam novinar – treba da budem novinar kome je mesto na terenu. Treba da pišem i izveštavam o onome šta se događa i što vidim. Na dan proglašenja Republike Srpske Krajine, na Svetog Nikolu 1991. bila sam u Petrinji da vidim svoju jedinu „vezu” preko Drine – porodicu moje drugarice Mare Čučković iz Donje Bačuge kod Petrinje. Vodila me je jedna sjajna žena, Hrvatica, udata za Srbina. I, tako je počelo. Zet je, hvala Bogu bio u Ernestinovu, na drugoj liniji.
Gordana je bila šokirana onim što je videla na terenu.
– Niko u Beogradu nije bio svestan šta se dešava na par stotina kilometara dalje. Ni političari, a kamoli običan svet. Nije postojala realna slika, niti je, čini mi se, bio definisan politički cilj i odgovarajuća strategija. Verovalo se u nekakvu Jugoslaviju koje faktički, nije bilo ni pre, a pogotovo posle Titove smrti. Mediji su bili nedopustivo nesposobni i inertni. Jedan od retkih koji je prepoznao svu ozbiljnost situacije i potrebu da se dođe do što više informacija sa ratom zahvaćenih terena bio je tadašnji direktor Politike Živorad Žika Minović. On mi je bio najznačajnija podrška. Ne mogu da se požalim ni na tadašnjeg uredika Aleksandra Tijanića koji mi nijednom nije napravio problem da ostanem duže od predviđenog roka. Čak se dešavalo da zbog nekog događaja prekida program da bi puštao moj izveštaj.
Nakon ratnih dešavanja 1997. godine Gordana prelazi da radi za magazin Duga. U tom periodu je dve godine bila član Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Ipak, 2001. godine vratila se da radi na Radio Politiku gde provodi dve godine, a potom prelazi u Telekom Srbije. U periodu od 2010 godine do 2012. godine radi za list Pravdu, a od 2012. godine radi kao slobodan novinar. U periodu od 2020-2021 godine uradila je 146 autorskih TV emisija Srpski sv(ij)et na Nacionalnoj IN4S televiziji.
Kao član Izvršnog odbora NUNS-a zaključila je da je novinarstvo doživelo potpuni sunovrat.
– Ušla sam u tu priču 1997. da pokušam da osnujemo sindikat novinara jer se oba udruženja nisu bavila položajem novinara, kolektivnim ugovorom, zaštitom prava novinara. Tada nisam znala da je Branislav Čanak iz sindikata Nezavisnost to pravo pribavio svojoj organizaciji i bavio se samo benefitima. Esnafska pitanja ga nisu zanimala. Nisu nam uplaćivali staž, čak ni honorare. Tada je definitivno počeo sunovrat novinarstva. Kriterijumi su pali odlaskom stare garde urednika, novih nije bilo, jer su urednici izvršavali naređenja nadređenih, a ne učili mlade novinare zanatu. Od tada pa do danas novinarstvom se može baviti kome god to padne na um. Dno dna!
Umesto beneficiranog radnog staža zbog boravka na ratištu Gordanu je deprimiralo saznanje da joj 13,5 godina staža nije ni upisano.
– Bila sam i ostala honorarac. Bila sam podstanar, ostala podstanar. Od oko 33 godine koliko radim, imam upisanih 18,5 i penzija će biti socijala, pa ću, ako me zdravlje posluži, raditi dok sam živa. Prosto, problem je u meni. Nisam umela da se „snađem”, da uđem u neku partiju budem poslušna, a ne svoja, a ne volim ni kafane, ni klanove, poltrone…
Gordana Janićijević je godinama radila na svom životnom kapitalnom delu koje do danas nije ugledalo svetlost dana. Naime, po završetku hrvatske zločinačke akcije Oluja odlučila je prikuplja tekstove sa namerom da ih sabere u knjigu – trag o vremenu.
– Jedan od najdivnijih ljudi, i vrhunski novinar Dragan Vlahović, pokojni, nažalost, jedini je kome sam ispričala šta nameravam. Rekao mi je da nisam svesna u šta se upuštam, ali me je ohrabrio i podsticao sve vreme. Dobila sam blagoslov od patrijarha Pavla. Potreba za jednom takvom knjigom je nastala jer sam nešto istraživala o životu u porobljenoj Srbiji za vreme Velikog rata kada su skoro svi sposobni muškarci, među njima i moj pradeda Petar (nije se vratio), bili na frontu i kada su zapravo žene bile te koje su četiri godine održavale Srbiju, radile uz svoje i sve muške poslove i skoro ništa o svemu tome nisam našla. Nešto o tome sam našla u Korenima i u knjizi Tuđinče hilandarskog monaha oca Jovana (Radojičića), inače mog Umčarca. Smatrala sam da treba da napravim miks ratnih i pozadinskih dešavanja u Krajini u to ratno vreme. Prvobitno, knjigu sam naslovila "Krajina koje više nema", ali je taj isti naslov, nekoliko godina kasnije, pišući recenziju za neku drugu knjigu na ovu tematiku, dao Vanja Bulić.
Četrdeset dana pre smrti finalnu verziju rukopisa Gordana Janićijević je 10. juna 2024. godine predala novinaru Trifku Ćoroviću, osnivaču portala Slobodna Hercegovina i glavnom i odgovornom uredniku Srpskog kola. Tom prilikom je istakla da je čeka rizična operacija i ostavila amanet da knjiga ugleda svetlost dana.
Kurir/Slobodna Hercegovina
NE PROPUSTITE
