Svuda pođi, kući dođi - veli ona narodna, ko skrojena za Miroslava Mikija Mitića, Leskovčanina, koji je kao bankar i finansijski konsultant "okadio" Latinsku Ameriku i SAD, pa se sad vratio u rodni grad. S decom i suprugom Aleksandrom, koja je potegla iz Ekvadora. Nigde nema ko u Srbiji, veli, pa i sa svim njenim manama.
- O, gospode bože! Nemam reči! Nema mozga. Kokoška domaća, dobro jutro, izvinite, izvolite, hvala... Voda, sok, mleko, jaja, meso - ređa nam Aleksandra srpske reči u kafeu u Leskovcu.
Miki i Aleksandrafoto: Shutterstock
Izlazak u prodavnicu joj je velika škola srpskog, komplikovanog jezika.
- Rukama se sporazumevam ili pomoću Gugl prevodioca. Ide nekako - smeje se, pa nastavlja ozbiljno:
- Zaista mi je lepo, idemo u park, kafe, opuštamo se. I potpuno sam smirena. Za razliku od moje države, gde nisi siguran na ulici, gde te mogu opljačkati, pucati u tebe... Osećam se slobodnije. Sviđa mi se ovde.
Miki ni sanjao nije da će se obresti na drugom kraju sveta. I da će mu to život odrediti. Pošto je završio FON u Beogradu, kratko je radio pojekat UN u Nišu, da bi se 2006, po otvaranju ekspoziture jedne banke u Leskovcu, tu zaposlio kao kreditni službenik za privredu. Odlično se pokazao i već 2007. proglašen je za najboljeg kreditnog službenika te banke u celoj Srbiji. Sledi nagradno putovanje - bilo koja zemlja iz te grupacije.
- I odabrao sam najegzotičniju u to vreme - Honduras. Kad i kako bih ga inače video?! Otišao sam sveže oženjen na dve nedelje, zaista je bilo lepo. Kasnije mi ponude posao - plaćene avionske karte, smeštaj i ugovor na godinu dana, pa ako mi se ne sviđa, čeka me radno mesto u Srbiji. Nije bilo teško da prihvatim. Iako nije bezbedno. Baš u to vreme, 2009, 2010. grad San Pedro Sula, gde smo otišli, bio je "murder capital of the world", imao je najviše ubijenih po glavi stanovnika. U početku nismo imali auto i jedino sam ja išao pešice od kuće do posla, što je svega pola kilometra, pa mi je bilo i normalno. Na ulici samo ja i naoružani stražari, pred svakom kućom i zgradom. Svi me gledaju ko čudo - priča Miki.
foto: Shutterstock
Krštenje u Srbiji
Sevdah i suze
Novembra minule godine, nakon šest godina, Miki je došao u Leskovac da krsti ženu i decu. Aleksandra je prešla u pravoslavlje.
- Sve je lepo, ali ovde su mnogo dugačke službe i nema sedenja u crkvi - smeje se Aleksandra, pa veli da oni na proslavama imaju di-džeja i plešu, te se ne može načuditi živoj muzici, pa još kićenju muzičara parama.
- A onda se desilo nešto čudno - na proslavi posle krštenja odem do toaleta, sve normalno, vratim se svi plaču. Ništa ne razumem - veli, a Miki će:
- Ubio sam se objašnjavajući joj šta je sevdah, ali ne znam da li je dobro ukapirala. Pogodilo se da sam tada, posle krštenja, dok je bila u toaletu, poručio onu pesmu Mehe Puzića "Ne plači, majko" o životu u tuđini. I svi plaču - majka, sestra, kumovi, prijatelji, rođaci, pa čak i muzičar, saksofonista. Nisu znali da razmišljam da se vratim.
Posle godinu i po dana bi malo da promeni klimu, te dobija premeštaj u Salvador.
- Za nijansu bolje, mada su i Salvadorom harale čuvene bande. Kad staneš na semaforu, gledaš u retrovizor da ti se ne pojavi neko s pištoljem da te opljačka. Ali opet, bio sam mlad, pun energije, nisam razmišljao kao sada. Tu mi se rodio prvi sin - veli.
Nakon dve i po godine lutrija ih vodi dalje - dobijaju zelenu kartu za SAD! Napušta banku.
- Jurim američki san! Zovu me iz kompanije koja radi mikrofinansiranje, a čija je baza u Vašingtonu. Fantastično - idem u Ameriku odmah na radno mesto! Ali kažu mi da im najpre treba pomoć na tri meseca u Ekvadoru. Tri meseca prerastaju u godinu i po dana, tako da sam u Ameriku konačno prešao početkom 2015 - veli.
1 / 14 Foto: Shutterstock
U Ekvadoru će upoznati bankarsku službenicu Aleksandru. A sudbina će ga stići koju godinu kasnije. U međuvremenu, u Vašingtonu je u centrali.
- Ali nešto mi nije dalo mira, kancelarijski život nije za mene, navikao sam na teren, pa mi šef ponudi posao u Gvatemali - priča Miki, koji ovog puta odlazi sam.
Tad se setio koleginice Aleksandre iz Ekvadora.
- Pozovem je da dođe u posetu i ostane te 2018. Imamo sina i ćerku - otkriva.
U Gvatemali su bili do kraja 2020, tu su prebrodili i koronu. Tu je i Mikijevu majku zateklo zaključavanje. Reč španskog nije znala.
- Po ceo dan same snaja i ja, Miki radi. I sve što pričamo je "te gusta" (sviđa ti se), "me gusta" (sviđa mi se) - smejala se tada Mikijeva mama, koja sad "veze" španski i najsrećnija je što su joj deca kod kuće.
- I rešimo - opet Amerika. Aleksandrinu vizu smo čekali godinu i po. Ta druga ekskurzija u SAD nam se nije dopala, trajala je svega osam meseci. Nije nam išlo. Prvo, imao sam platu konsultanta za Latinsku Ameriku, a troškove američke. Dosta sam radio, nedelju dana kod kuće, tri na strani, a već troje dece i Aleksandra. Komplikovano. I predlože mi poziciju u Panami. Moj posao je zapravo bio izbavljenje firmi u problemu. Tri projekta smo imali, sva tri uspešna. Medutim, to se svodi na projekat od 10, 12, 18 meseci i nakon toga preduzeće ili se popravi, pa obično dolaze novi vlasnici koji dovedu svoj menadžment, ili propada - priča Miki, pa veli:
foto: Shutterstock
- I kažu mi da imaju projekte u Ekvadoru, u Hondurasu. Tad mi je već prekipelo. Jedna zemlja, druga, treća, četvrta, a porodica raste, vrtići, selidbe... I krenemo sa sistemom eliminacije - četiri opcije. Jedna su SAD, ali probali smo, nismo oduševljeni, mnogo toga mi se ne sviđa, a najviše kriza srednje klase, koja praktično nestaje. Gube se pristojna radna mesta, moraš da radiš ko konj prekovremeno, dva-tri posla da bi mogao da izdržavaš porodicu. Mi nismo to doživeli, ali sam video da je to realna mogućnost za nas ili za našu decu.
Druga opcija bila je bilo koja latinoamerička zemlja, ali sve znaju, nije jednostavno.
- Razmišljali smo i o Aleksandrinom rodnom Ekvadoru, ali smo odustali zbog kriminala. I ostala je Srbija, da ovde pokušamo da napravimo naš dom. A i falio nam je društveni život. Ceo dan na poslu, ostaje ti vikend koji provodiš po tržnim centrima, jer nema šta drugo. U Panami je toliko vruće da je nemoguće otići i u park, ponekad odeš na plažu, a one opet nisu nešto posebno. Nemamo krug prijatelja, nemamo rođake, povremeno odeš na neki dečji rođendan, ali to nije to. Kulturnih događaja i nema. Pitaš se da li to želiš i za sebe i za decu - priča.
I u aprilu sa 15 kofera, nakon dva dana putovanja i presedanja, obreli su se u Srbiji!
- Rekao bih da se se neke stvari promenile nabolje. Leskovac jeste mali grad, ali imamo porodicu, prijatelje, kulturne sadržaje, dosta aktivno pozorište. Deci je super, srećna su, imaju dvorište, park prekoputa, trče u vrtić, smeju se. Vaspitačice pored njih uče španski. Sve sad zavisi kako će nam finansijski ići u Srbiji - priča.
Aleksandra voli šminkanje, što se i vidi. Pa pošto zbog jezika ne može da se bavi strukom, da šminka može. Da i ona ima posao. Miki traži posao dok tezgari za strance. Renoviraju porodičnu kuću. Raduju se odmoru, upoznavanju Srbije, a snajka i srpskim specijalitetima.
- Mnogo mi se sviđa onaj manastir u planini (Prohor Pčinjski). A što volim burek i pitu - veli Aleksandra.
Vodio ju je muž i u Niš, prvo u Ćele-kulu... Želi da vidi Beograd, Frušku goru...
A ako ne bude išlo u Srbiji, gde je sledeća stanica?
- Dobro pitanje - smeje se Miki...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
