"SAMO JOŠ JA SAM OSTAO DA LEGNEM U OVO GROBLJE": Gorštak Miko: Te zime, kad mi je umrla majka, ja sam, bez prihoda...

- Prvi i poslednji. To sam ja - širi ruke Milija Miko Bošković na vrh brda Kosa groba, a usred pravoslavnog groblja u koje nema ko više da legne do - on!

Ova priča je došla sama od sebe. Nametnula se u smiraj dana. I potresla.

Ranč "Caričina". Istoimeno selo. Dok se svetsko čudo od 1.400 kila, pastuv Medo, koji juri Ginisa, propinje i trči krugove, hvatamo parče lada pod strehom štale. Muve napadaju. Džaba i što smo u brdima Peštera. Pripeklo. Pogled puca u brda, prošarana šumom. Tamo, desno, krdo poludivljih konja. A ispred, na padini, drvena kuća i ko kakvi vajati. Kraj moderne farme trag prošlih vremena, pasivnih krajeva.

Prolazi tek pokoji radnik. Mahom otišli u livadu. Treba pokositi hektare i hektare. Stoka na ispaši, pastiri za njom. U štali samo rasni konji i tek ojagnjene ovce s jaganjcima.

- O, čuo si da dolaze novinari, pa si se doterao - dobaci otuda od brvna obora radnik pridošlici u radničkim pantalonama i džemperu.

Miko se postide. Razvuče osmeh. Jedini prednji zub štrknu. Ostavio anguse tamo u brdima. Te rasne krave čuva ovde, na farmi porodice Selek. Ogromna, razlegla se na prostranstvo. Puna stoke. Jer ovo je izvor zdrave hrane za hotel im u Sjenici, ali i raj za uživanje. Ovde su uživali Nemanjići, age i begovi...

Usred farme vikendica, kad ko od porodice dođe iz Novog Pazara, odakle su, ili inostranstva, gde ih baš krenu još davnih osamdesetih.

- Gazda Feho (Fehim Selek, prim. nov.) drug, prijatelj. Moj gazda Feho. Jedan je Feho. Drug Feho - ponavlja, a niko ga i ne pita, gledamo se šta je sa ovim čovekom.

NEĆU MOĆI VIŠE

Kako živi u ovoj kući, zime su pešterske oštre:

- Nisu sad zime ni toliko teške ko što pamtim. Svrati ponekad neko od rodbine. Imam dve sestre u Čačku. Još malo mogu da radim, pa da vidim s njima, pa za godinu dana neku gasronjeru da obezbedimo. Neću moći više. Znaš koliko je teško sam čovek da živi...

Veli da je iz Caričine. Jedan od nekoliko duša, koliko ih još osta ovde, na dvadesetak kilometara od Sjenice. Puste lepote Srbije. Ništa novo. I nesta negde. Mi se dadosmo na reportažu, Medo nam odvuče pažnju...

Leti vreme. Sunce odavno prevalilo naniže. Još će i mrak da padne, a ne snimismo anguse. Naš Vlada, vozač, ne sme da raubuje auto po brdima i sajvanima. Sedam sa Zokom u stari kombi. Drugi Miko, nadzornik farme, čeka radnike s traktorima punim bala. Pa besan seda za volan kombija, garant misli: "Još ću neke tamo iz Beograda da vozam, a posao treba svršiti." Upada i Bato, kako mu na majici piše.

- Vozi, Miško! - ote nam se.

Grabimo zemljanim putem. Desno ko vikendica, domaćin crevom pere opanke na nogama.

- Ooooooo, đe si!!!

Dovikuju se. Stajemo. Pozira.

- Tri puta sam se ženio, toliko i razvodio. Sad sam od žena pobego u selo - smeje se Sjeničak s državnim poslom, koji je često na dedovini. Prođosmo još dve-tri kuće. Sve ostalo - brda i samo brda. A krava nigde. Stajemo na krivini.

- O, Mikoooooo - razleže se iz oba grla s prednjih sedišta.

Ništa.

- Đe sad nesta kad nam je žurba - Miko će od volana.

Istrča Bato, pa pravo prema onoj drvenoj kući što je gledasmo od štale. Zamače niz stazu, malo niže. S leđa je gledamo, kamen odozdo, onaj veliki, četvrtasti. Gore brvna, silne decenije, ako ne stoleće prevalila. Okolo, iz trave izbija pokoji beli kamen.

Vrati me u detinjstvo. Pred očima mi zaigra vrh onog brda na granici Srbije i Crne Gore. I stara kuća odavno počivših mi babe i dede. Znatno veća od ove. I sve one kuće rabrenskog brda, odavno puste. Ko sad da gledam magazu, onaj podrum kamenom opasan u kom su kokoške nosile jaja. I kako nas baba juri kad ih pokupimo.

- Sad ne znam šta mi je polog - grmela je dok bežimo.

Pred očima mi i drvene stepenice. Odavno na njih niko nije stao. A ko bi sad i smeo. I crnobela slika pradede Miloša na njima, sa šajkačom, isukanim brkovima i belačama na nogama, koja je, kladim se, još u fioci električnog šporeta. Istog onog koji je bio ko ikebana, jer nije se važilo kod babe dok ne založi. Ko film naviru sećanja - brat i ja krišom idemo na sprat drvene kuće. Prolaze sanduci, staro, nakrivljeno ogledalo, a vezeno platno nad njim... Kalkan za tavan, nismo se usudili dići ga... I mama koja nas tu nalazi.

- Izlazite! To sve staro, pući će daske, slomićete se - viče dok opet gunđa što nigde nema katanca.

Izbijaju Bato i Mako. Vraćam se u stvarnost. Dok njihove figure postaju sve veće i bliže - gledam lim dodavan po krovu ove drvene kuće. Ispostaviće se Mikove. Spreda, a to tek vidimo na snimku s drona, malter preko kamena. Pa udaren i PVC prozor. Bandera pred kućom, struje ima. Stari bojler u avliji. Sa sprata, iz onog drveta, izbija cev, za vodu valjda, spušta se na zemlju. Na lenci veš. Ispred ceradom, drečavom pokriven plast sena. Pored kućica za psa, krov od plavog lima... U dnu izvor. Caričin valjda.

OD MINISTRA 100 EVRA

Napadoše radnici Mika da priča kako ga je ministar častio. Beše to proletos, kad je ove krajeve obilazio ministar turizma Husein Memić.

- Fin momak. Milo mi baš bilo, sa mnom ministar da priča. Bio sam baš kod angusa kad naiđe. Lepo priča sa mnom i dade mi ministar 100 evra. Hvala mu puno - veli Miko.

Parmaci polegli oko kuće. Iznad polegle i krave. Zamaknu i neka koza.

Sedaju u kombi. Gas. Angusa i dalje nigde.

- Đe su ove krave - okasni naš vozač načisto.

Izbijamo na najviše brdo. Puca pogled široko, daleko... Al' samo pusta brda.

- Odi, na, na, na! Odi na! - nesta Miko čobanin niz padinu.

Senke se već spuštaju. Na vrh brda smo. Kroz travu, kroz one tanke stabljike livade, izbijaju beli, kameni krstovi. I crne ploče!

- Šta je ovo?! - kao da i sama ne vidim.

- Groblje, zar ne vidiš - naš vozač će.

- Kakvo groblje kad nigde kuće nema do one dve-tri što prođosmo?!

Izbijaju angusi. Crni, robusni. Eto ga i Miko. Zoka i ja već među spomenjem. Boškovići uglavnom. I još jedna veća familija. Sve u travi. Nema sveća skoro zapaljenih. Na dnu ploča, novija, imena silnih unuka koji je podižu. Odužili se, ipak, reklo bi se za davno otišle.

- Moji Boškovići - stiže i Miko.

- Još su davno, davno došli iz Crne Gore.

Prilazi crnom spomenu. Krsti se. Zaplaka.

- Vidi kako su mi roditelji bili lepi - ljubi slike.

Prešao je i 60 leta.

- Ovde sam se rodio, nikud nisam išo. Male nešto srednje škole započo, nikad nigde nisam radio - kazuje.

Bez oca Rafaila, što se shvata sa spomena, ostao još s deset godina. I tu se opet vratih tamo, na granicu. I drugog pradedu po mami, koju umre mlad. Rafaila. Dugo je nama, deci trebalo da shvatimo da se neko tako zvao. Čuj Rafailo. Ali za Crnu Goru normalno ime. Uostalom, Rafailovići ga proneše.

- Te zime 2010, kad mi je umrla majka, bilo mi je prilično teško. Puno stvari treba u kući, hrana... a ja sam. Nemam prihoda. Živim od ovo malo stoke. Tad sam radio kod gazde Feha u štali konja. Nekoliko zima. Sve lepo platio. Pomogao mi. Sad mu pomažem oko angusa. Uvek plati - eto otkud ono ponavljanje s početka priče.

Da nije farme, ni društva praktično ne bi imao.

- Nema više nikoga u selu do još u jednoj kući jedan malo stariji od mene i u drugoj jedan dečko. I još onaj što ga prođoste, ponekad dođe, ne drži ništa od stoke. A samo ja ću u ovo groblje. Niko više. Prvi i poslednji. To sam ja...

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

DANAS ne propustite novi broj magazina Stil! U novom broju Stila čitajte

Plivanje, sport koji jača dušu i telo: Osnažuje srce i pluća, pospešuje cirkulaciju, smiruje živce i održava gipkost celog tela

Goca Tržan: Starenje je privilegija, sa 50 se osećam još bolje

Lekovita biljka: Čuvarkuća čuva kuću, ali i zdravlje

Ne propustite novi broj magazina Stil!