Milan Gačeša bio je primoran da se, kao i svi prognani iz Krajine, nađe u koloni koja je išla u jednom smeru. Sada, nakon 29 godina, sećanje na Oluju ne bledi.
- Osećamo se strahovito loše, teško i posebno ovih dana koji su pred nama. Danas, sutra, prekosutra, do četvrtog, petog, to su dani kada nas ubija tuga, podseća nas na sva dešavanja koja su bila tamo, gde smo mi samo branili naša ognjišta, naše porodice, naše crkve, naše manastire - priča Milan.
Kaže da oni koji nisu doživeli da budu proterani, ne znaju kako je to, a večito pitanje je da li dom može da bude tamo gde nismo rođeni.
- To ste niko i ništa, kao ova voda vidite. Kad gledate ravno, ne znate da li ide dole ili ide gore. Pogledajte, slobodno, tako da... Veoma teško, veoma bolno i na kraju krajeva život teče. Život ide, a raditi se mora. Moj dom ne može biti nigde, sem tamo gde sam se rodio, gde sam živeo, gde sam radio, gde sam imao sve pogodnosti normalnog življenja. Nikad nisam zaboravio moj Dvor na Uni, moje selo Hrtić kod Dvora, to je na Baniji. Moju Kostajnicu odakle mi je i supruga, moju Unu, reku Unu koju sam voleo isto neizmerno. To se ne zaboravlja, to leži u duši, to leži u vama, to je nešto što nikad izaći dok ne budu udarili lopatom po meni - dodaje Gaćeša.
Uprkos svemu, Milan veruje da je mir jedino rešenje za sve, bez obzira na to koje ste vere, rase ili nacije.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
