Svi spavaju u jednom krevetu, kupaju se u koritu, drugari ih zadirkuju: Ruke malih Vukića pune su žuljeva od krunjenja kukuruza

Voleo bih da ih bar ponekad nagradim sladoledom jer prepričavaju stalno kako su bili srećni kad su ga jeli na ekskurziji, ali mi nemamo da im damo, priča tata Žarko sa suzama i knedlom u grlu

Bogato je i njihovo selo, kazuju fasade, za razliku od njihove skoro 100 godina stare kuće!

U njihovoj trošnoj kućici malo čega ima sem ljubavi

„Većina ljudi odavde živi u inostranstvu. Mi nismo želeli u tuđinu, ništa nam ne može biti lepše od našeg sela. Boli me samo što ne mogu deci priuštiti bolje uslove, da ne odrastaju u kući od blata, slame i vlage, da se ne guramo svi u jednom krevetu i da se ne kupaju u koritu”, veli Žarko za portal Organizacije Srbi za Srbe šta ga najviše tišti, sad već sa suzama u očima i knedlama u grlu.

Deca su, ne skidajući osmehe, odmah pohitala da pokažu kako se njih sedmoro smesti na jedan krevet, priznajući da zimi ume da bude hladno jer se greju samo na jednu furunu.

„Ovde se poređamo i spavamo. Iznad je velika mapa jer želimo jednog dana ceo svet da obiđemo. Sad je malo manje gledamo jer nam brane tata i mama da često palimo sijalicu, hoće da udari struja od kad se urušio plafon zbog prokišnjavanja”, povikaše uglas mali Vukići, koji u svojoj malenoj sobi sanjaju velike snove.

Žarko radi sve, ne odbija nijedan posao

Bori se Žarko koliko može. Iako nema stalan posao, ne odbija ništa, gde god može neka dnevnica da se zaradi. Tu su i socijalna pomoć, dečji dodatak, bašta, plastenik, svinje, kokoške… O svemu zajedno sa njim brine supruga Višnja koja je, slobodno može se reći, stub domaćinstva.

„Kako padne mrak, tako iz rupa izlaze bube i miševi. Iako se plaše, veseli su. Evo Aleksa voli harmoniku. Kad vidi na televizor, on krene isto sa njegovi prstići da svira, al’ bez harmonike. Ja sam, nažalost, imala jako težak život. Bilo nas je sedmoro, ali nas je majka ostavila, a otac je umro mlad. Podizali su nas baba i deda. Zbog svega toga pružam mojoj deci ljubav i nije mi ništa teško za njih. Teško mi je samo kad čujem da ih zadirkuju u školi i što neće da im dođu na rođendane ili zovnu na svoje. Ipak, zadržavam tu veselost u sebi. Mnogo sam se obradovala i vi kad ste pozvali, skakala sam od sreće. Zagrlila sam svu decu i rekla da nam dolazi nada”, uključila se i ona u razgovor, gledajući netremice s očima punim nekog pozitivnog iščekivanja.

Vukići su 2020. godine krenuli sa izgradnjom nove kuće, nakon što su od dobrih ljudi dobili nešto materijala. Sami su zidali i vukli sve, čak je i mali Mitar kotrljao blokove. Ipak, nakon dobrog početka sve je stalo. Kuća im stoji neukrovljena već godinama, da je gledaju i da se nadaju da će „nada” stići.

„Ne vredi, sve je skupo, a treba prehraniti decu… Verujte da odužujem leti što uzimam zimi. Desi se i da nema, pa trpimo. Stisne muka, pa nekad zadremam za stolom. Ne diram onda decu, neka ih, nek se bar malo raskomote u krevetu”, rekao je još dobri i namučeni Žarko.

Ima li šta teže od očevih suza...

Prema legendi, nekada su se u ovom mestu spremali vitezovi za boj protiv Turaka. Verovatno otud i prelep naziv sela – Viteževo. I kao što su se naši neustrašivi preci borili za opstanak srpskog naroda u ovim krajevima, tako je danas porodica Vukić jedna od retkih koje svojom brojnošću omogućavaju da ovo naselje živi.

Kako pomoći

Vodeći se time da svaki trud u životu treba da se isplati i ceneći što Vukići nisu skrštenih ruku čekali pomoć, Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće veliku akciju pomoći kako bi se završio njihov započeti dom. Olakšajmo breme ovih čestitih roditelja i učinimo da petoro dece dosanja svoj san. Pomozimo Vukiće iz Viteževa!, apleluje Organizacija Srbi za Srbe.

Kurir.rs/Srbi za Srbe