Aušvic. Simbol stradanja nedužnih i zverstva nacista. Svaka priča o tom logoru smrti izaziva jezu. A jezive ispovesti onih koji su preživeli su nešto od čega duša zaboli. Čeda Petrović je bio tamo. Čeda je bio ložač leševa. A ovo je njegovo svedočenje...
Rođen sam na Kosovu, selo Livade. Moja majka i moj otac imali su desetoro dece. Ja sam kao mali, najstariji, čuvao tuđu stoku. Nisam imao ni kaiš, pantalone da vežem. I zimi i leti bili smo bosi. Parče hleba za ceo dan. Tako je to bilo do moje osamnaeste godine, do 1941. Tad sam prišao Partiji.
Bio sam partizanski kurir. Odnosio sam poštu, a zadatak mi je bio da radim kao crkvenjak u seoskoj crkvi, da me ne uhvate. Znao sam napamet sve molitve i ceo crkveni obred. Jednoga dana došlo je do provale i balisti su nas predali Nemcima.
Bila je to 1943. godina. Tog leta utovarili su nas jedne večeri u stočne vagone i prebacili kroz Italiju do nekog logora u Francuskoj. Tu sam radio skoro godinu dana. A kad su saveznici izvršili invaziju Normandije, Nemci su ceo logor hitno evakuisali. Kroz Mađarsku, kroz Austriju, kroz Nemačku vozom, i onda nas je straža sprovela u taj ogromni logor ograđen zidom. Video sam da piše "Aušvic".
Kad smo došli, prvo smo se skinuli. Odvedeni smo u kupatilo, oprani, obrijani, namazani, dezinfikovani. Odmah posle toga je došao jedan stariji logoraš koji je sa perom i hemijskim mastilom urezivao brojeve. To je jednostavno: Moj broj ein-acht-zwei-hundert-siebenundfünfzig 182157 - to ste morali u sred noći da znate napamet i da niste znali nemački.
Dali su mi da guram kolica sa leševima do peći i da ih ubacujem u peć. To je išlo lančano. Meni je bilo svejedno šta, otupeo sam, bilo mi je kao kad sutradan moram da idem na novi posao. Kad dođe nova grupa logoraša, onda one radnike koji su radili pre njih na tim kolicima spaljuju.
Da vam kažem, bilo je i Nemaca koje sam ispekao u peći.
Od tog dana, svakog dana kad bismo ujutro ustali, našli bismo dve-tri gomile iskipanih leševa koje smo, nas petnaest koji smo bili novi, morali da ubacujemo u one peći. Te peći su izgledale kao one što se topi smola na ulici. Izvuče se onaj deo kao drljača pa se po deset leševa tu stavi. Polože se, poliju se naftom i, kad se zatvore vrata, peć se upali. Kad se napuni ta jedna peć, onda punimo drugu, treću i tako redom, bilo ih je sedam komada na red. Naša grupa je bila specijalizovana za spaljivanje leševa koje su donosili iz raznih krajeva, iz raznih logora, uopšte nismo znali odakle.
Kad bismo ustajali ujutru, uvek nas je budio ker. Ker uđe u baraku i samo ti zubima skine ćebe na patos i ti ustaješ i znaš: ideš u kantinu, popiješ čaj, pojedeš parče hleba i na posao.
Dva-tri puta su dolazili ubijeni Nemci zajedno sa ovima. Zašto i kako - to ne znam, samo sam video da su na njemu nemačka uniforma, cokule, kratke čizme. Ubijen je i strpan zajedno sa onim našim i iskipaju ih tu gde smo ih mi pekli i palili. Kad sam to video, rekoh: "Pa zašto Nemca, boga ti."
Po četiri-pet nas ne možemo da podignemo onaj leš da ga nabacimo u peć. Ali tu su one drške sa strane kojim se ta nosila izvuku. Kad se to ubaci unutra, peć se automatski upali i oni leševi gore. I tako redom. Kad i poslednju peć napunimo, ona prva je već gotova.
Otvaramo je, izvlačimo nazad ona nosila i uzimamo dugačku gvozdenu šipku pa lupamo po onim kostima da se rasture. Jer one kosti koje su stare izgorele su kao kreč, a one od mladih su takođe izgorele ali ne sasvim nego su se savile pa ne mogu da se izvuku. Kost od starijeg čoveka izgori brzo, a od mlađeg izgori ali i dalje ostane čvrsta tako da smo ih razbijali.
Tu su bili pruga i vagoneti gde su se sejale te kosti. U tim kostima se svašta nalazilo: zlato, srebro, čivije, cunugle od opasača, zubi, razni klinovi i pločice koje su bile na ljudima... Dok tako ceo dan radimo, po pola kante se napuni raznog materijala.
Od svakog čoveka koji je sagoreo taj pepeo se istrese i proseje, tako da se sve odvajalo. Jedni su odvajali kosti i stavljali na jednu gomilu, drugi su sortirali kose, treći su sortirali kike, četvrti su sortirali češljeve, neko štake i tako redom, tako da je svako imao posla. Posle, kad bismo završili pečenje tih leševa u krematorijumu, drugo nema šta da se radi nego se po raznim sobama sve to sortiralo: ošišana kosa, kratka, crna, plava... Sve se to sortiralo.
Meni se jednom, kad sam grabio te ostatke pod nokat zavukla jedna špenadla, jer bilo je tu i raznih igala od onih Jevrejki koje su bile ošišane i streljane pa je u toj kosi bilo svačega: i češljeva i nakita, svačega... Ljudi su i gutali zlatnike, ali, kad se čovek spali, to ispadne.
A znate li kako je to kad se čovek spaljuje? Mi smo sa maskama radili i ništa gore na svetu ne smrdi nego čovek kad se zapali i gori - gore je nego kad guma gori. A kad se stavi njih deset u onu peć i kad se upali, peć počne da puca, hoće da eksplodira. Cela ona peć počne da se drma i drhti.
Kada smo sakupljali leševe iz gasnih komora, jednom smo našli živog čoveka. Sigurno je bio blizu vrata jer to su bile gasne komore kao sad hladnjače, a njemu je sigurno glava bila do vrata pa je imao kiseonika. Mi smo radili sa maskama. Kad se on osvestio i video nas, počne da beži. Pokušali smo da ga uhvatimo.
Ja sam tamo bio jedini Jugosloven a svi oni drugi su bili Talijani, Holanđani, svakojaki i niko nikog ne razume. Na kraju smo se ipak sporazumeli, a nekako se i on smirio i uhvatimo ga. Mislim da je bio Poljak. Ostao je živ i počeo je da radi s nama.
Neće dete da se odvoji od majke, ali mora. Majke su oterali u barake, a decu u jednu sobu i svakom su dali po jednu kartonsku kutiju griza. A deca ko deca, okupila se u gomilama oko tih kutija. A ta soba je u stvari bila gasna komora i do ujutro samo vidiš kako su se isprevrtale sve te gomilice. I onda se otvori krov od te sobe, ulazimo unutra sa maskama, skupljamo ih - i u peć.
Eto vidite, bacati decu - to je bilo srce da ti prepukne. Nas je još jedino to spasavalo što mi jedan drugoga nismo razumeli u govoru, pa smo se samo onako, očima i rukama, dogovarali: da počnemo da radimo, da prekinemo da radimo ili da idemo na ručak - sve smo se samo rukama dogovarali.
Sa ženama nismo imali dodira, ali su kod kremiranja morale da dođu kod nas. Tu je bilo i trudnih žena. Te trudne žene su pozivane na pregled. Lekar im da injekciju, ona legne na onaj sto, a taj sto je u stvari pokretna traka. I kad ona dobije injekciju, ta traka krene i sve je tako podešeno da ona sledeća žena koja čeka ne vidi šta se dešava, jer ova prva na traci prođe iza zavese.
Traka prolazi ispod zavese i prelazi u drugo odeljenje. U tom drugom odeljenju nalazi se neka secaljka u vidu propelera. Ta secaljka je oštra i okreće se munjevitom brzinom. Naštelovana je tako da kad ona žena na traci pređe u drugo odeljenje, ona secaljka je zakači i otkine joj glavu, ili do pola glave, ili do vrata, ili do grudi, tako pada u kolica u kojima ih mi iznosimo napolje. I tako je išlo redom.
To je bio jedan način ubijanja. Drugo, postojalo je specijalno odeljenje u kojem su na logorašima vršili razne vežbe: napad sa nožem, napad s leđa, napad spreda, napad sa boka... Kad završe, kad ih izmrcvare, onda ih bace tamo u onu komoru, poguše ih i onda i oni dolaze kod nas.
Razne načine mučenja su koristili. Onda puste čoveka golog na krug pa puste kera da ga juri, a ker je uvežban da ga uhvati i otkine mu ud. A oni, straža, smeju se a čovek vrišti u grdnim mukama. Svega je bilo i svašta smo gledali.
Jedne nedelje ujutro, ne sećam se datuma, umesto da dođe ker da nas budi, lupaju zvona, pucaju topovi. Nema straže, nema onog kera da nas budi, a već je prošlo vreme kad treba da ustajemo i da idemo na kafu i na doručak. Odemo do kujne, tamo nema nikog, svi oni koji su tamo radili i kuvali su pobegli. Nema nikoga!
I umesto njih dolaze američki i ruski džipovi i neka engleska vojna misija. Svi ulaze u logor i viču: "Davaj bratko! Davaj!" A na tim džipovima one bele petokrake. Izvode nas iz baraka, a mi bežimo nazad u barake jer ne znamo šta se dešava, mislimo da hoće da nas streljaju na krugu.
Onda su odnekud doveli pun kamion robijaša. Bilo je tu Rusa, Poljaka... I onda se sa njima sporazumemo da je sloboda, da su vrata otvorena. Toliko smo bili naplašeni da nismo smeli iz barake da izađemo.
Stvar je ovakva. Ja sam čovek takvog tipa da za mene uopšte ne postoji strah, za razliku od drugih. Uopšte nisam dao nikakve znake straha, dok su pojedini gledali da na neki način sami sebi oduzmu život. Ja to nisam radio. Bio sam mlad i, pravo da vam kažem, nisam znao za strah. Osećao sam kao da moram to da radim svakog dana i uvek sam mislio samo na to da jednom moram da dođem kući. Sve to na mene tada uopšte nije uticalo, pa evo ni dan-danas.
Ova ispovest zabeležena je na audio trakama Radio Beograda i može se poslušati na OVOM LINKU, gde se mogu videti i Petrovićeve fotografije.
Nakon Aušvica, Čeda Petrović je prebačen u Francusku, zatim Italiju i onda brodom kući u domovinu. U rodnom selu Livade na Kosovu čekali su ga roditelji. Ali za njega je rat potrajao još dve godine. Kao pripadnik snaga bezbednosti jurio je zaostale bande balista po Kosovu. Radio je zatim kao milicioner, a nakon penzionisanja u selu Umčari bavio se baštovanstvom.
Kurir/RTS
NE PROPUSTITE
Bonus video:
