Ekskluzivno! Ušli smo u Titove tajne bunkere, gde je godinama bio i Mladić: Ovde se moglo 6 meseci živeti, a sunca ne videti FOTO

Ruina na nogama sada je vila "Javor", čija vrata su vodila do tajnog, podzemnog objekta G-1 "Crna rijeka" kraj Han Pijeska. Tito stvori grad pod zemljom odmah posle razlaza sa Staljinom, a on kasnije posta i osta sinonim za Ratka Mladića, koji ovde provede najveći rata, jer ovde je bio glavni štab Vojske Republike Srpske.

Han Pijesak - mesto koje nekad beše Jugoslavija u malom. Četvorospratne zgrade, kako ih ovde nazivaju, soliteri, građeni su za oficire JNA. Sve je ovde u znaku vojske bilo, pa i ogromno "Vojno planinsko dobro", koje je gazdovalo šumama, imalo farmu... Ovo mesto, i danas malo i sabijeno oko puta koji od Vlasenice ide ka Sarajevu, u to doba imalo je i poveću robnu kuću, kuglanu, pa i bioskop.

Do vojnog objekta Crna rijeka navode nas i drveni, šumarski putokazi. Preko brda, kroz šume, zemljanim putem... Po uvlakama pasu krave. Evo i nadstrešnica.

- To za volove da zanoće u danima kad rabadžije ovde vuku trupce iz šume - vele naši vodiči.

- Crna rijeka je trebalo da bude glavni položaj JNA u slučaju trećeg svetskog rata, pošto je Bosna bila u centru države. Kada bi se povlačili sa svih strana, povlačili bi se prema Bosni. Pretpostavlja se da su ga gradili zatvorenici i neke pete kolone, četnici koji su pohvatani. Veruje se da su ubijani kad su završili posao, ali to se ne može potvrditi. Mrtva straža je bila, čim šušne, vojnik puca. A za sve se saznalo kad je krenuo rat i tu formirana Vojska Republike Srpske - priča Milan dok gazimo džombe.

Čuo je priču i da je jedan čovek baš u ratu shvatio da je ovde već bio.

- Služio je vojsku šezdeset i neke godine negde u Srbiji i jedno veče su ih strpali u kamione i odveli sedam dana da stražare, nisu imali pojma gde. Da je tada bio u Han Pijesku, skontao je devedesetih, kad je kao dobrovoljac raspoređen u "Crnu rijeku" - priča Milan, kome je i samom jedno veče rečeno: "Upadaj".

"Veliki žep"

- objekat Goljak-1 (G-1) ispod brda Veliki žep

- Goljak-2 (G-2) ispod Bojčinog brda

- Goljak-3 (G-3) ispod brda Veliko igrište

- Bila je to 1998. ili 1999, imao sam desetak godina. Rođak, koji je tu bio vodnik, vozio me je "ladom samarom". Na moje pitanje: "Gde idemo", rekao je: "Samo ti ajde". I ispostaviće se da je to "Crna rijeka". Ušli smo, ko sad se sećam sobe u kojoj su krevet i Titova slika. I tad je stajala. Ne znamo da li je Tito ikad dolazio tu. Podrum je bio veliki, ogromna vrata kružna, široki hodnici, bazeni... - priseća se Milan.

Put nas dovodi pred rampu. Na sve strane volovi. Posla ovog dana nema. A oni pitomi. Iza rampe vide se dve veće ko kuće, i to je vojno, pripada oružanim snagama BiH. Nigde žive duše. Vraćamo se malo nazad, pa ulazimo u šumu. Desno stražarska kućica. Nekad bila. Izbijamo pred vilu "Javor". Izgleda ko obična kuća. Ali propala i napuštena. Tačno se vidi gde je vetar oborio stablo i kako je ono palo posred krova i preseklo ga.

- Mladić bi se još jednom šlogirao kad bi video na šta ovo sad liči - dobaci neko.

Otvaram vrata na zgražavanje mojih vodiča koji ne žele da me prate. Napred zarđala peć, čunak je još u zidu, zidovi i plafoni oljušteni. Penjem se na sprat gledajući da mi se s plafona nešto ne sruči na glavu. Propale, drvene merdevine vode na otvoreni kalkan. Kroz njega viri prazna gajba piva.

Silazim, pa desno u duži hodnik. Preskačem otvorene šahte. Pa opet desno nekad polukružna zabetonirana vrata. To je bio put u vrhunski vojni objekat iz socijalističkog vremena. Vele da se tu moglo i šest meseci živeti, a sunca ne videti.

- To su zabetonirali sforovci/euforovci 2005, da im se ne bi tu možda krio Mladić - kazuju mi saputnici kad se vraćamo nazad.

- A tamo u šumi ostalo je samo groblje familija koje je Tito iselio zbog gradnje - pokazuju udesno.

Čeka

I medvedi otišli

Nedaleko od samog objekta "Crna rijeka" je lovačka čeka, a pored hranilište za medvede. Kukuruza netaknutog koliko hoćeš.

- Za divno čudo, čeka postoji još od osamdesetih. A medveda nema na hrani jer je šuma puna sočnih plodova - veli Ljubomir.

Drugih tragova ljudi i sela nema.

Idemo do G-2, koji kilometar dalje. Pred nama traktor pun drva, a za njim trčkara keruša. Čekamo pogodnu širinu da ga prođemo.

- Vozim za prijatelja, ima neku svoju šumu, pa za kotlarnicu. Zime su ovde žestoke i duge - veli nam Relja Delipara, koji je posle Dejtona morao da napusti svoje ognjište kraj Sarajeva i skrasio se u Han Pijesku.

Dotrča keruša. A i Žućko.

- Oštenila sad desetoro! A dođe mi pre tri godine, pa je jedne zime ostavim daleko od kuće, kad vratila se. A Žućko je tu duže - smeje se traktorista.

A mi idemo dalje, pa i peške pola kilometra kroz šumu. Na drveću oznake da je zabranjen prolaz jer postaji opasnost od mina. Na blatnjavom putiću tragovi divljih svinja i krava. I ljudi ovuda hode. I svi su živi. Eto nas. U brdu ulaz, otvoren, zarastao u mahovinu.

Ispred zarasla ko kakva šahta.

- Tu su cisterne kačili, pa istakali - Ljubomir Kosović će, lovac.

Skroz napušteno sklonište. U nedugom tunelu bačen stari gromobran. I svašta još.

- Gle kako su bile dobre neonke - neko će.

Desno zabetoniran ulaz u sklonište, delo euforovaca. Al' i rupa u njemu.

- Srbi armirani beton probili - smeje se Ljubomir, pa veli:

- Ulazili smo lane kroz ovu rupu. Jedva, al' upadosmo. Malo gledali i vratili se. Nema ništa posebno, hodnici, nekoliko prostorija sa strane, uglavnom sve razvaljeno, poneki prevrnuti sto, slomljena stolica...

A seća se Ljubomir kako je nekad, tu iza brda, plastio:

- Naiđu dvojica, trojica vojnika s kerom, prođu, patrola valjda išla jednom sedmično. Niko nije znao za objekte, samo da je tu vojska i da ima nešto. Priča se da je ovo i zatvoreno još sedamdesetih.

S drugog kraja Han Pijeska je G-3. Njega su javnosti otkrili planinari pre nekoliko godina, kada su pravili slet. Predvodio ih je Cviko Todić, ovdašnji šumarski inženjer. Sad nam je vodič za G-3. Ista mustra kao i "dvojka". U brdu, mahovina, a unutra sve otvoreno. S tim što je ovde veliko Z ispisano na ulazu. Zna se šta to znači. Sve razbacano. Ali i išvrljano istočnjačkim natpisima!

- Ovo je bilo objekat za vezu sa ukupno 400-500 m hodnika i četiri vertikalna izlaza - priča Cviko dok se penjem uz zarđale, gvozdene stepenike ka tom jednom...

Odavde su, kaže, iseljeni Todorovići i još neke familije.

- Iseljeni su preko noći, niko nije smeo da pita što. Čak je i zemlja koja je iznošena razastrta, da se ne vidi uopšte da se nešto radi. I niko do raspada države i ukidanja Vojske RS nije znao da ovo postoji. A onda je postalo slobodna teritorija u koju su prvo ušli pljačkaši i odneli sve instalacije, kablove - kazuje.

Potom je jednog proleća, na sletu, zatekao užas:

- Sveće pobacane po podu, pentagrami, po zidu svašta... Prijavio sam policiji misleći da se tu izvode neki satanistički obredi. Međutim, kada sam došao nakon nekoliko meseci, video sam da piše da tu snimaju neki film...

I vire sveće u šerpi iznad jednog raspalog ve-cea. Slika sama sve govori...

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: