Miloš je napadnuti žandarm o čijem je herojstvu brujala Srbija: Evo gde je danas i šta nam je otkrio

Imao je malo dužu bradu i nosio je hiruršku masku preko lica. Na čudnom srpskom jeziku pitao je za muzej u blizini, pa sam pomislio da je stranac. Nosio je kesu, podigao ju je i kroz nju ispalio strelu. Osetio sam jak bol s desne strane vrata, a onda krajičkom oka video da je to strela, jer nisam uočio samostrel koji je bio u kesi - kaže u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir žandarm Miloš Jevremović (34), koji je tog 29. juna u samoodbrani usmrtio Salahudina (rođenog kao Miloš) Žujovića iz Mladenovca, vehabiju konvertita, tokom pokušaja terorističkog napada na Ambasadu Izraela u Beogradu.

Rakovica. Prolazimo kroz rampu koja vodi među uvek spremne da idu gde je "gusto". Takvi behu još pre 164 godine, kad ih osnova knez Mihailo, a takvi su i danas momci ove posebne jedinice MUP, koja je 2001. vratila slavni naziv - Žandarmerija. Spremni su bili i te subote 29. juna.

Rođeni Beograđanin, koji u krvi nosi ovaj poziv, jer čukundeda mu beše žandarm, a deda milicioner, krenuo je na posao kao i svaki dan. Nije ni slutio da će doživeti nešto što mnoge kolege ni za čitav vek ne iskuse.

- Popio sam kafu, deca su već bila budna, iako je bilo baš rano. Sinu su bile dve i po godine, ćerkica je imala osam meseci. Pozdravljam se sa ženom i decom i odlazim na posao - priča Jevremović, koji je još na bolovanju, te na intervju u komandu Žandarmerije dolazi u civilu.

Zadatak - obezbeđenje izraelske ambasade na Dedinju.

- Rizičan posao zbog situacije u Pojasu Gaze, pa ga obavlja MUP. Posao poverava Žandarmeriji jer je naša jedinica spremna na sve izazove.

IZLAZAK U PARK

Kako izgleda običan dan Jevremovića, može li, recimo, supruga normalno da izađe s decom u park?

- Sad je malo drugačije nego pre svega, ali dobro je, ona se već povratila. A ja uvek gledam šta se dešava oko nas, to je profesionalna deformacija - kaže.

S kolegama se dogovara da tog dana bude u kućici obezbeđenja iza zgrade ambasade. Raskrsnica ulica Majora Jagodića i Mladena Stojanovića.

- Negde oko 11 sati prilazi mi mlađi muškarac, nepoznat. Otvaram vrata i pitam ga da li mu treba neka pomoć. Nije mi bio sumnjiv, često nam ljudi prilaze da se raspitaju kako da nađu nešto. Jeste imao neku malo dužu bradu i nosio hiruršku masku, ali normalno obučen. Na čudnom srpskom jeziku pitao me je za muzej koji je u blizini, a koji je nedavno otvoren. Mislio sam da je stranac. Kad sam mu odgovorio da muzej ne radi, kao i da verovatno može onlajn da zakaže posetu, zahvalio je i udaljio se - priča Jevremović, pa nastavlja:

- Nakon dva-tri minuta uočio sam da opet prilazi kućici, ali ovaj put u ruci drži belu kesu. Tad mi je postao sumnjiv. Otvorio sam vrata i pitao ga da li mu treba još neka pomoć. Međutim, podigao je kesu i kroz nju, sa razdaljine od oko metar, metar i po, ispalio tu strelu. U tom momentu nisam video da je samostrel jer je bio u kesi. Osetio sam jak bol sa desne strane vrata i perifernim vidom uočio strelu u vratu. A i doživeo šok. Ti sekundi su nešto što, nadam se, u životu niko neće doživeti. Adrenalin se podigao, kroz glavu su mi prošla deca, žena, porodica. Ali odmah sam ispoštovao procedure.

Vezom javlja kolegama u drugim kućicama da je pogođen, da mu treba pomoć. On ostaje u kućici, vrata su se zatvorila. Strela je u vratu.

- Kad sam dobio hitac, stao sam, pokušao da dišem. I kad sam osetio da mogu da dišem i da funkcionišem, zahvaljujući obuci kroz koje prolazimo u Žandarmeriji, znao sam da ne treba da vadim strelu iz vrata, strano telo se ne vadi - kazuje.

Napadača u tom momentu nema u vidokrugu.

- Međutim, po javljanju kolegama uočio sam kako ponovo prilazi vratima i u ruci nosi samostrel uperen u mene. U tom momentu su ispunjeni svi uslovi naše procedure da upotrebimo vatreno oružje i odbijemo napad. Odgurnuo sam jako vrata, on se zateturao i u nekom polusedećem položaju opet u mene uperio samostrel, nakon čega sam uspeo da odbijem napad. Prvi put u životu sam upotrebio vatreno oružje na zadatku, nadam se da nikad više neću - veli.

Stiže i kolega koji, kako ističe, takođe ispunjava sve propise:

- Sklanja samostrel pokušavajući da mi pomogne. Javljeno je kolegama da je potrebna pomoć. Čekam Hitnu. Naravno, uplašio sam se za svoj život, ali sam i osećao da sam jak, da ne gubim snagu. Tada sam shvatio i da je situacija mogla da bude skroz drugačija - da nisam uspeo da odbijem napad, mogao je da mi ugrozi život, domogne se mog oružja i ugrozi život kolega u obezbeđenju ambasade, kao i ljudi u okolini.

ŽANDARMI JOŠ ČUKUNDEDE

- Odmalena sam želeo da postanem pripadnik jedne ovako ozbiljne jedinice i, na svu sreću, uspeo sam da završim školu, sve obuke i dril i budem u Žandarmeriji. A imam i dugu porodičnu tradiciju. Čukundeda je bio žandarm u Beogradu, deda godinama u miliciji. Bio je i na promociji moje klase, što mi je posebno značilo - priča.

Brzo je stigla i Hitna pomoć.

- U Urgentnom centru su me prvo odvezli na skener, što je bilo malo komplikovano, pošto nisam mogao da legnem normalno zbog strele i opterećenja vratnih žila i mišića, pa sam morao da budem u polusedećem položaju. Na snimku je izgledalo kao da je strela već u karotidi (krvni sud) i morali su, a to bi bolje objasnili lekari, da urade i intervenciju preko krvnog suda noge, za svaki slučaj. Doktor mi je nakon operacije rekao: "Da sam vežbao da gađam, ne bih uspeo da ovako postavim tu strelu", jer se ispostavilo da je za dva milimetra promašila karotidu i bila samo u mišiću. Bog me je pogledao, stvarno sam imao mnogo sreće.

Sledi operacija, pa buđenje.

- Čuo sam glas svog komandira čete, pa ga video. Bio mi je kao drugi otac u tom trenutku, neizmerno sam mu zahvalan. Tada sam shvatio da je operacija protekla kako treba. Sa suprugom sam se čuo nakon pola sata. Jako mnogo emocija, suze. I sestre, majke, oca...

OD PORODICE DO PREDSEDNIKA DRŽAVE

- Najveća podrška mi je, pre svega, porodica - žena, roditelji, brat, sestra, kao i deca. Zatim kolege koje su se svakodnevno raspitivale za moje zdravlje. Posetio me je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i time pružio značajnu podršku, kao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je našao vremena da me obiđe, zahvaljujem im na lepim gestovima. Posebno sam zahvalan predsedniku, koji mi je uručio orden, jedno od najvećih priznanja - ističe Jevremović i dodaje:

- Neizmerno sam zahvalan zdravstvenim radnicima koji su bdeli nad mojim krevetom u teškim trenucima, kao i ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru, koji me je svakodnevno obilazio, ali i svima u Banji Koviljači.

Iz bolnice pravo pred špalir kolega iz Žandarmerije u Beogradu.

- Veoma emotivno, ne može da se opiše rečima. Kao i dolazak kući. Prvo sam zagrlio ćerku i sina, ženu, pa onda majku, oca, sestru, brata...

Tek kad je došao sebi, saznaje da je Žujović bio karika u opasnom lancu - vehabijskom pokretu.

- To što je napadač bio vehabija nije me uplašilo, ali porodicu jeste. Odmah smo dobili obezbeđenje, kolege su danonoćno radile svoj posao. Ne bojim se osvete - kaže Jevremović sa osmehom između dve zastave - one Srbije i Žandarmerije, obe s grbom koji baštini krunu, dvoglavog orla i četiri S.

Ispod kragne izbija rez koji ide skoro do desnog uveta. Donja usna beži malo u stranu.

- Ne znamo da li je do tog hica ili do operacije, ali presečen je neki nerv koji ne može tako brzo da se oporavi. Ali svakodnevnim radom i terapijama u Banji Koviljači dosta se poboljšalo, lakše govorim i jedem. Sad se dobro osećam, nadam se povratku na posao.

ŽANDARMERIJA

- posebna jedinica policije

- obavlja policijske i druge unutrašnje poslove i zadatke kada postoji povećani rizik po javnu bezbednost, kao i ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine u većem obimu

- samostalno ili u saradnji sa organizacionim jedinicama MUP i ostalim subjektima bezbednosti, po naređenju direktora policije, planira, organizuje i izvršava poslove i zadatke kada postoji neposredna opasnost od nastanka ili su nastale krizne situacije, vanredni događaji ili stanja povećanog rizika izazvani: pretnjom oružanom pobunom, pretnjom od izvršenja ili izvršenim terorističkim aktima, kriminalnim aktivnostima grupa ili pojedinaca, javnim okupljanjima, elementarnim nepogodama i drugim nesrećama i opasnostima

* Zakon o policiji

Ipak, ne oseća se, kaže, kao junak jer je samo radio svoj posao. Mada mu je taj epitet javnosti satisfakcija da radi što bolje.

- A orden koji sam primio od predsednika države je ne samo moj nego i svih kolega i ljudi koji se bore svakodnevno sa svim nedaćama koje život donosi - ističe i veli:

- Posle ovoga sam shvatio da sitnice u životu treba mnogo više da cenim. Ali generalno, ništa ne bih menjao. Najveća želja mi je da ostanemo svi zdravi.

I posle svega sa osmehom će:

- Ako moja deca sutra budu želela da rade u policiji, imaće moju punu podršku...

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.