Nedavno objavljena knjiga "David Albahari: autobiografija, 25 tužnih priča, nauk i praksa, moja soba, tri puta o rokenrolu, poetika" bila je samo povod za ovu priču

BEOGRAD - Kritika je od samog početka prihvatila dela Davida Albaharija, a izdavači su ga sa poslednjim izdanjem postavili naspram njega samog. O tome da li pohvale kritike gleda kao teret ili vetar u leđa David u intervjuu za dnevni list San kaže:

- Dobro mišljenje kritike mi je uvek davalo podsticaj, ali nikada pisanje nisam smatrao nadmetanjem, bilo sa samim sobom bilo sa drugima. Uvek me je više i bolje čitala kritika nego obični čitaoci. Ne znam zašto kritičari vole moje knjige, ali sigurno je to da ne pokušavam da im se dodvorim kada pišem.

Kada govorimo o običnim čitaocima, čini se kao da ne postoje oni koji nemaju mišljenje o vašim delima - ili vole ili ne razumeju to što pišete...

- Teško mi je da govorim o tome jer ne znam šta je u svesti čitalaca dok čitaju ono što pišem. Znam da mnogi ljudi nisu voleli moju prvu fazu, da je tako nazovem, do odlaska u Kanadu, kada sam u potpunosti bio posvećen postmodernizmu. Sad sam opet preterao pisanjem romana u jednom pasusu, ali ne pišem da bih zadovoljio čitaoce ili kritičare već da bih zadovoljio sebe. Oni koji vole to da čitaju, pretpostavljam, prepoznaju sebe u tim delima. Oni koji ne vole, neće ni voleti, šta god da se dogodi.

Verujete li da je jedini zadatak pisca da dobro piše?

- Da. Smatram da pisac nema šta da traži u javnom životu kao pisac. On može i mora da bude prisutan kao običan čovek. Verujem da pisac postoji samo dok piše, kada je u svojoj sobi i kada je deo teksta koji stvara. Onog trenutka kad prestane, on igra ulogu pisca. Recimo, ja sada igram ulogu Davida Albaharija pisca, ali ovaj koji ga zamenjuje, dakle ja, nije David Albahari koji piše kada piše. Mnogi će ovo smatrati praznom igrom reči, ali nije tako.

Kako ste uspeli da novinare "ubedite" da vam ne postavljaju politička pitanja? Vi ste čovek koji je mnogo učinio za svoj narod u teškim vremenima...

- Nisam to činio zbog politike. Izbegavam da odgovaram na pitanja o politici jer bi to upravo bilo suprotno stavu koji sam malopre izneo. Kao čovek o politici ne znam ništa bolje nego bilo koji drugi čovek. Ne razumem politiku. Moj sin je studirao političke nauke i od njega povremeno uzimam časove kako bi mi objasnio neke stvari.

Kako živite u svetu u kome se politika uvukla u sve pore društvenog života?

- Trudim se da ne obraćam pažnju na to. A nije to samo specijalitet Srbije. Kresanje budžeta uvek kreće od kulture, kao da je to najveća stavka. I u svetu, kao i ovde, ako se bunite nećete ništa postići. Prema tome, u skladu sa onom narodnom "u se i u svoje kljuse" trudim se da u svim vestima pročitam samo ono što ostane kao čista vest bez političkog sadržaja.

Imate li dodira sa stvaralaštvom mladih srpskih pisaca?

- Ne samo sa srpskim piscima već i iz celog, kako se to sad kaže, regiona. Trudim se da uvek budem u kontaktu sa mlađim autorima jer smatram da pisac koji ne prati šta se dešava na polju književnosti gubi predstavu o tome ko je i gde se nalazi. Od mnogih od njih sam naučio više nego što bih naučio od, recimo, autora mojih godina.

Šta vas toliko vezuje za ovaj grad pa mu se često vraćate?

- S obzirom na to da život nije bio grub prema meni, zašto se ne bih vraćao na mesto za koje me vežu lepa sećanja, gde su poznati ljudi, poznata mesta, gde je jezik kojim se govori i dalje onaj isti kojim se govorilo kada sam otišao. Ne samo da dolazim često, nameravam i da se vratim za stalno jer nema ništa lepše nego ići u fine penzionerske šetnje pored Dunava i jedva čekam taj trenutak.

Brojite li nagrade i koliko vam znače?

- Ne brojim nagrade, ali slagao bih kad bih rekao da mi ništa ne znače. Međutim, mehanizam dodeljivanja tih nagrada je taj da ako ste već dobili neke visoke nagrade, onda vas i nadalje, kako godine odmiču, čeka još nagrada. Malo sam postao skeptičan prema tim odlukama. Ponosan sam što su neke moje knjige dobile nagrade, a naročito "Mamac", koju su čitaoci proglasili za knjigu godine. To je prava nagrada za pisca, kada mu čitaoci daju svoj glas.

Da li se pisac ikada penzioniše?

- Tehnički gledano da, eto, ja sam u penziji, ali formalno ne. Ne vidim zašto bih prestao da pišem, jer još uvek ima stvari koje dovoljno ne razumem. Za mene je pisanje pre svega način otkrivanja sveta, a ujedno i otkrivanje sebe u pokušaju da budem svi ti ljudi o kojima pišem. Kroz njih ja spoznajem sebe. Ako se penzionišem, ostajem bez sebe.

Šta biste onima koji se prvi put sreću sa vašim delima preporučili da prvo pročitaju?

- Preporučio bih prvo da pročitaju romane "Cink" i "Mamac". "Cink" govori o smrti mog oca, a "Mamac" o smrti moje majke. "Mamac" je pisan kasnije, ali tek kad se čitaju zajedno, te dve knjige dobijaju dodatni smisao. One pričaju priču celog mog porodičnog života, što znači da čitaoci mogu da preskoče neke druge moje knjige u kojima se to pominje. Čitaoci bi tad videli dva Davida Albaharija, jednog pre kanadske faze i drugog u kanadskoj fazi. Ostaje mi samo da uđem u postkanadsku fazu i slika će biti cela.