Nakon izdržane kazne, osuđenici se obično vraćaju u mesta u kojima su živeli, a neki od njih su dobili i funkcije

ZAGREB - Nedavno je Haški tribunal, nakon dve trećine izdržane kazne, oslobodio Mladena Naletilića Tutu. Tuta je nakon 13 godina zatvora stigao u Hrvatsku, gde ga čeka novo suđenje u Zagrebu za nestanak i, najverovatnije, likvidaciju Roberta Nosića, pripadnika Vojne policije HVO-a. Puštanje Tute povod je da proverimo gde su i šta rade bivši haški osuđenici i kako zajednica reaguje na njihov povratak i nastavak života.

Nekoliko dana nakon što je ratni zločinac Mladen Naletilić Tuta pušten na uslovnu slobodu iz zatvora u Rimu, u Mostaru - tišina. Osim saopštenja za javnost udruženja logoraša, u kojim se osuđuje njegova sloboda nakon odslužene dve trećine kazne, pred mikrofon se retko ko usudio da stane.

Naletilić, ratni zapovednik Kažnjeničke bojne HVO-a, osuđen je zbog etničkog čišćenja Bošnjaka na području Mostara i Jablanice na 20 godina zatvora. No, Tuta će uživati na slobodi samo do novih suđenja koji ga očekuju na sudu u Zagrebu. Bez obzira na to, voditeljka Centra za suočavanje s prošlošću Dokumenta Vesna Teršelić kaže:

"Smatram da je praksa o puštanju sporna i to pitanje stvarno treba postaviti svima onima koji su preživeli ili zatočeništvo u Heliodromu, ili su preživeli Doljane – kako je sad njima?"

Selma B. bila je zarobljenica logora u Mostaru i jedan od svedoka na suđenjima za ratne zločine u ovom gradu. Kaže kako je ćutnja ne iznenađuje jer se i oni koji izdržavaju kaznu u zatvorima u BiH povremeno prošetaju gradom zahvaljujući odlukama Ministarstva pravde.

"Ovo su sve šokovi za šokom. Državni sud je izrekao presudu za zločin za logoru. Šta je uradio ministar Čolak? Prebacio zločinca u Mostar u zatvor poluotvorenog tipa. To su sve neki potezi koji se tamo rade, koji ljude dovode u poziciju da kažu: "Pusti me, bogati, ćuti". I Tuta i Štela, sve su to babine priče. I Prlić i peti i deseti. Samo se postavlja pitanje svrhe postojanja presuda", kaže bivša zarobljenica.

Vinko Martinović Štela, Tutin i ratni i haški drug, danas je slobodan i živi penzionerskim životom u Mostaru. Živi od novca koji zarađuje od autoperionice koja je u njegovom vlasništvu. Nakon odslužne dve trećine kazne zbog učešća u strijeljanju sedmorice muslimana na obali Drine, pušten je i Mitar Vasiljević iz Višegrada. Nakon puštanja, u svom rodnom gradu dočekan je kao heroj:

"Pozdravljam sve svoje Srbe i Srpkinje! I ostale! Omladinu, posebno decu koja nisu bila rođena za vreme mog odsustva. Normalno, sto posto nepravednog!“

Iako se ne zna Vasiljevićeva adresa, Višegrađani kažu da živi u Srbiji i radi kod rodbine. Na višegradskim ulicama povremeno ga sretne Bilal Memišević. U poslednjem ratu izgubio je oba roditelja.

"Plašimo se činjenice da se isti ti ljudi vraćaju u svoja mesta, na mesto zločina, nimalo prevaspitani. Spektakularni dočeci širom Bosne i Hercegovine ratnih zločinaca šalju jasnu poruku ljudima koji su preživeli zločin i koji su na neki način bili žrtve zločina. To kažnjavanje ustvari nema svoj krajnji efekat kojeg žrtva priželjkuje“, kaže Memišević.


Ratni zločinci na funkcijama

Spektakularan doček, ali na beogradskom aerodromu, imala je Biljana Plavšić, u Hagu osuđena za zločine protiv čovečnosti. U Banjaluku povremeno svrati, u svom stanu u Beogradu piše knjige o životu u zatvoru. U Beogradu je živeo i osuđenik Milan Gvero, nekadašnji bliski saradnik optuženika Ratka Mladića. Nedavno je preminuo na VMA.

Za razliku od Srbije, u Bosni i Hercegovini nije neobično ni da se osuđenici za ratne zločine nakon izdržavanja kazne nađu na funkcijama. Tako je donedavno Simo Zarić obavljao funkciju zamenika načelnika opštine Šamac. Zarić je, podsetmo, osuđen na šest godina zatvora zbog progona nesrpskog stanovništva. Danas, u penziji, čeka mesto predsednika Saveza antifašista ovog grada:

"Imam danas isto ponekad osećaj da sam ja čovek nekog drugog reda. Meni jako, naravno, teško pada kad čujem određene komentare "Simo je uradio ovo". Ja znam do groba svoga da ću biti čovek koji će nositi težinu te hipoteke koja mi je natovarena tom presudom Haškog tribunala.“

Iz Haga u Šamac došao je i Blagoje Simić, ratni šef Kriznog štaba opštine, osuđen na 15 godina zatvora.

Dražen Erdemović, osuđen za pokolj u Srebrenici, slobodu i malu kaznu dobio je u zamenu za svedočenje u drugim predmetima. S tim i tajnu adresu.

U Ahmićima živi Drago Josipović. Nakon devetogodišnje kazne, živi kao poljoprivrednik s vojnom penzijom.

U Zagrebu se skrasio još jedan osuđenik za zločine u Ahmićima – Tihomir Blaškić. I on živi kao vojni penzioner.

Zbog zločina u logoru Omarska Miroslav Kvočka, odležao je šest godina. Vratio se u Prijedor i prema vlastitom priznanju živi od uzgoja stoke i sezonskih poslova.

I Dušan Fuštar, osuđen u Hagu za zločine u logoru Keraterm, vratio se u Prijedor, gde najviše vremena provodi u vikendici.

Iako imaju sva prava, položaj osuđenika za ratni zločin u društvu nakon kazne određuje postavka u okruženju i kao i percepcija koju osuđenici imaju o sebi.

„Kao što niko nema pravo čoveka koji je odslužio kaznu stigmatizirati, proglašavati ’živim mrtvacem’ koji nema prava nizašta, isto tako je, po mom mišljenju, i bezobrazno i drsko od strane takvih osoba umišljati kao da se ništa nije desilo. Elementarni red, dostojanstvo, dignitet, ako i do čega držiš, morao bi ti kazati: ’Pazi, ovo sam uradio, neću praviti iritiranja’, naći neko sebi pristojno, povučeno mesto pod suncem i ostatak svoga života proživeti. Sve drugo je kontraproduktivno, jer nikada niko ne bi smeo zaboraviti na poziciju žrtve. Žrtva je nepopravljiva živa rana“, kaže Jusuf Žiga, profesor sociologije na Univerzitetu u Sarajevu.

Društvo u Bosni i Hercegovini nema jedinstven stav o ratnim događajima. S jedne strane, zločinci se veličaju kao heroji i nakon povratka u društvo malo čine na pokušaju pomirenja. Ni male kazne ni prevremena puštanja nisu pravda koju su žrtve, kažu, očekivale, što je još jedna u nizu frustracija koja suočavanje s prošlošću čini težom.

Milutinović oslobođen

Milanu Milutinoviću, nekadašnjem predsedniku Srbije. Milutinović je oslobođen optužbe za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata na Kosovu 1999. godine. Sudsko veće nije našlo ni jedan dokaz da je Milutinović, iako je bio predsednik Srbije, imao kontrolu nad vojskom i policijom, pa čak ni da je imao uticaja u Socijalističkoj partiji Srbije čiji je bio član.
Nakon Haga, vratio se u Beograd i, kako je ranije govorio, nema političkih ambicija.

Šljivančanin napisao knjigu

Veselin Šljivančanin, koji je iz haškog zatvora pušten nakon što je izdržao dve trećine kazne od 10 godina zatvora na, koju je osuđen zbog zločina nad Hrvatima u Vukovaru 1991. godine, vratio se u Beograd, gde je nastavio život sa svojom porodicom.
Bivši oficir JNA napisao je knjigu “Sine budi čovek” i živi mirnim životom.