Dva istraživača izmerili su nivo diskriminacije pri zapošljavanju tako što su izmislili imena Hrvata i Srbina koji imaju istu kvalifikaciju i slali molbe na konkurse

ZAGREB - Dva istraživača sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta izveli eksperiment u kome su otkrili da Srbi u Zagrebu imaju 25 odsto manje šanse da nađu posao od Hrvata.

Antun Vukelić i Darja Maslić-Seršić su prvi u Hrvatskoj, izmerili nivo diskriminacije pri zapošljavanju tako što su posao tražili pod lažnim imenima Vojislav Trifunović i Tomislav Lučić, kao i Jovanka Trifunović i Marina Lučić.

Koji bi se zagrebački privatni preduzetnik da ga pitaju “Da li biste zaposlili Srbina?” na to odgovorio negativno, sve da tako stvarno i misli?

Na takva službeno postavljena pitanja koja mere nivo socijalne distance uvek se dobijaju društveno prihvatljivi, politički korektni odgovori. Protiv gej brakova još se može javno govoriti, ali javno reći da kao poslodavac ne zapošljavaš Srbe nije prihvatljivo.

Srećom, postoje suptilnije tehnike kojima se može izmeriti stvarna diskriminacija u društvu. Jednu od njih, tvz. metodu prirodnog eksperimenta, upotrebili su sociolog i psiholog sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta - dr Antun Vukelić i dr Darja Maslić Seršić.

Izmislili su imena Hrvata i Srbina koji imaju istu kvalifikaciju i slali molbe na konkurse testirajući hoće li zagrebački poslodavci više interesa pokazati za Vojislava Trifunovića ili Tomislava Lučića. Isto su uradili i za izmišljenju Hrvaticu i Srpkinju - Jovanku Trifunović i Marinu Lučić.

Bilo je to prvo takvo testiranje u Hrvatskoj.

“Naši izmišljeni kandidati po svim su karakteristikama bili odlični za traženi posao, pritom se nigde nisu nacionalno deklarisali. Ali, pažljivo smo im birali imena koja lako asociraju na hrvatsku ili na srpsku nacionalnu pripadnost”, komentariše Maslić Seršić.

Samo na osnovu imena, oni kandidati koji su imali imena koja su asocirala na srpsku nacionalnu pripadnost, imali su 25 odsto manje šanse od onih čija imena su asocirala na hrvatsku nacionalnu pripadnost.

Ne bi li poslodavci potencijalne radnike što lakše uočili, ime i prezime kandidata u molbi su ispisivali na puno mesta, na popratnom pismu bilo je deblje otisnuto ili pak pisano većim fontom, na zaglavlju CV-a i kod potpisa na dnu CV-a, a i e-mail adrese kandidata sadržale su njihova imena i prezimena.

“Bilo nam je jedino važno da poslodavac kandidata pozove na razgovor, dalje od toga nismo išli. Kad bi dobio poziv za razgovor, kandidat bi se ispričao rekavši da je u međuvremenu pronašao posao ili da se seli”, kaže Maslić Seršić.

Ispitivanje je pokazalo da Vojislav i Jovanka, uprkos istim kvalifikacijama, imaju do 25 odsto manje šanse od Tomislava i Marine da uopše uđu u selekciju za posao u Zagrebu.

Inače biografije kandidata uvek su se razlikovali u ponekom nebitnom detalju, jedan je bio godinu dana stariji ili tome slično. Molbe su pisane bez pravopisnih grešaka, stilski ujednačeno, razlikovala se tek grafička obrada teksta ne bi li izbegli utisak da ih je pisala ista osoba. Imali su veliku, neformalnu mrežu saradnika.

“Čovek s Fakulteta elektrotehnike i računarstva (ETF) pojasnio nam je koja su klasična znanja koja mora imati tek svršeni student ETF-a, a što je ono što će znati neko ko je diplomirao pre pet godina, jer programi se menjaju. Imali smo i ljude s arhitekture, građevine… medicinska sestra nas je savetovala kad smo pisali molbu za medicinskog tehničara. Ipak, za neka zanimanja, npr. frizersko, mislim da nisam dobro napisao molbu”, kaže jedan od istraživača koji je učestvovao u ovom eksperimentu.