Nekada se osećam kao da smo Marijana i ja zaista majka i kćer. Drugi put mi se čini da će nam trebati još vremena da se zbližimo. Neće biti lako, priča Linda Rahal

KRALJEVO - Četvorogodišnju devojčicu Marijanu posle smrti njene usvojiteljke Ljiljane preuzela je Amerikanka Linda Rahal.

Kada bi o njihovoj sudbini neko snimao film, po scenariju kojem je pisac nepotreban, jer ga je ispisao sam život, prva scena odigrala bi se dve i po godine ranije u Lindinom stanu u Vašingtonu.

Telefon zvoni nekoliko puta. Linda podiže slušalicu i čuje glas svoje prijateljice Ljiljane. Upoznale su se desetak godina ranije u Americi, a Ljiljana poslednjih meseci živi u Srbiji gde je usvojila devojčicu Marijanu.

"Umirem od raka. Ostalo mi je još šest meseci života. Volela bih da posle moje smrti preuzmeš brigu o Marijani. Molim te da u narednih mesec dana razmisliš o tome i javi mi odgovor". Posle reči koje je Ljiljana izgovorila u dahu, ništa više nije moglo da bude isto.

"Odmah sam znala da nemam o čemu da razmišljam. Život nas ponekad stavlja pred izbore koji u stvari ne postoje. Odmah sam znala da ću prihvatiti brigu o Marijani", priča Linda.

Manje od sata je prošlo od kako je Marijani odobrena viza koja će joj omogućiti da započne novi život u Americi. Linda vedrim osmehom i pogledom iz kojeg se na prvi pogled čita čvrstina i sigurnost, prikriva blagu nervozu. Izgleda kao da je tek okrnjila petu deceniju života. Pored nje je Marijana, umiljata i stidljiva devojčica krupnih očiju koje gutaju stvarnost oko sebe. Tu je i Danka, Beograđanka koja im pomaže kao prevodilac, jer Marijana još ne govori engleski dovoljno dobro.

Sa svoje četiri godine Marijana je šest puta menjala dom. Život joj, činilo se, nije ponudio mnogo. Majka je ostavila kao bebu. Do druge godine živela je u dve hraniteljske porodice, pre nego što je Ljiljana usvojila. A onda sudbina ponovo nije imala milosti. Ljiljana je umrla, a brigu o Marijani privremeno su preuzeli Ljiljanini roditelji. Par iz Kraljeva koji je zagazio u osmu deceniju osim bezgranične ljubavi malo šta je mogao da joj pruži.

"Ljiljana i ja nismo bile najbolje prijateljice, ali ona je osećala da nema nikog bližeg od mene", objašnjava Linda.

"Upoznale smo se pre desetak godina kada je ona došla u Ameriku. Radila sam kao imigracioni advokat i nekoliko puta bila u situaciju da pomognem Ljiljani. Bile su to stvari koje meni nisu bile teške, ali su njoj mnogo značile".

Linda je u Srbiju prvi put došla nekoliko meseci pre Ljiljanine smrti. Iako je već znala šta će učiniti, želela je da pre svega upozna malu Marijanu. Kada se vratila kući i sa prijateljima podelila odluku reakcije su bile različite. Jedni su nudili da učine sve što mogu da pomognu, drugi su govorili da bi trebalo dvaput da razmisli. Ona se nije kolebala.

"Istog trenutka kada sam donela odluku osetila sam odgovornost prema devojčici. Nisam smela da je izneverim. Uostalom, valjda sam ja osoba koja nikada ne odustaje. Nisam se udavala i nisam imala dece. Nisam imala neki poseban stav o tome. Da li sam želela ili ne. Ali jednostavno, nije se desilo. Ovo je bila neverovatna prilika koju je život stavio pred mene. Možda je to svrha prijateljstva sa Ljiljanom. Neko religiozan rekao bi da je to moja sudbina".

Pre dve godine Lindi su javili: Ljiljana je umrla. Vremena za tugu nije bilo. Nije ni slutila koliko će se birokratskih prepreka naći na putu koji je odabrala.

"Tek tada sam saznala da vaša država ne gleda blagonaklono na to da stranci usvajaju decu iz Srbije - priča Linda. - Svi koje sam pitala rekli su mi da je to nemoguće, da mi nikada neće dozvoliti da usvojim Marijanu. Ali to je bio samo jedan problem. Drugi, još veći, bio je to što zakon ne dozvoljava da dete bude drugi put usvojeno. Bojala sam se da će, ako ne uspem, Marijana završiti u nekom sirotištu".

Linda je unajmila advokata i započela dve godine dugu pravnu bitku. Trebalo je ubediti sudije i ljude u Ministarstvu za socijalni rad da u ovom slučaju naprave izuzetak i dozvole usvajanje. Posle nebrojano sastanaka, molbi, dopisa, otpisa i prepisa pre mesec dana, Linda se našla nadomak cilja

Došla je u Srbiju gde je trebalo da provede četiri nedelje sa Marijanom u domu njenih babe i dede u Kraljevu. Sve vreme bili su pod nadzorom socijalnih službi. Obilazili su ih, razgovarali sa njima. Zajedno i odvojeno. Najzad, procenili su da je sve u redu i dozvolili usvajanje. Linda je postala Marijanina nova majka.

"Nekada se osećam kao da smo zaista majka i kćer. Drugi put mi se čini da će nam trebati još vremena da se zbližimo. Neće biti lako. Tu je i jezička barijeru, iako Marijana sve bolje razume engleski. Najmanje mesec dana provešću kod kuće sa njom. Onda moram da se vratim na posao, a Marijanu polako da pripremam za predškolsko. Ostaje nam da se zajedno navikavamo. Ona na Vašington, ja na majčinstvo. Obe jedna na drugu".