Pitao sam meštane, ko je taj čovek? Oni su odgovorili: "Nećeš verovati, taj čovek tvrdi da u grudima nosi srce našeg Jovana, kaže Veselin Dželetović

BEOGRAD – Veselin Dželetović, autor romana “ Srpsko srce Johanovo”, nije ni slutio da će istinita priča o Nemcu Johanu Vagneru koga je Dželetović upoznao 2004, na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, biti temelj da neverovatna i istinita priča postane roman, i da će neko poželeti da upravo prema njegovoj knjizi snimi film.

- Nosio sam knjige na Kosovo, i otišao na sahranu. Od cele porodice ostao je samo dečak, kome su Albanci kidnapovali oca i povadili organe. Oko pet godina kasnije, dečaku su ubili i babu i dedu i bacili ih u kanal pored puta. U njihovo dvorište, opkoljeno bodljikavom žicom, petorica Šiptara upala je u kuću i prvo su ispred kuće preklali psa, a onda silovali dečakovu majku. Ona se obesila, jer nije mogla da podnese sramotu - kaže Dželetović , i dodaje:

- Bilo je nas desetak na sahrani te žene, i na groblju koje su Šiptari gotovo uništili, među polomljenim spomenicima i razbacanim krstačama primetio sam čoveka koji stoji sa strane. Njegova pojava i držanje govorili su da ponašanjem i odevanjem ne odgovara tom vremenu i prostoru. Bio je u skupom, otmenom odelu, i pitao sam se šta traži na sahrani. Bio je u pratnji jednog narednika Kfora. Prema njegovom kazivanju, cela priča postala mu je još čudnija kada je na groblju, tom čoveku prišao dečak koji je izgubio majku i zagrlio ga.

- Pitao sam meštane, ko je taj čovek? Oni su odgovorili: "Nećeš verovati, taj čovek tvrdi da u grudima nosi srce našeg Jovana. Imućan je i hoće da pomogne porodici." Uglavnom, nešto je Johana "teralo" da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan "operisan", odnosno - vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca.

- Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj Žutoj kući koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo "kuća". Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa. Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela.

Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine. A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima. Dželetović ističe da je neka imena u romanu promenio najviše zbog toga da Jovanov sin ne bi dalje bio "uvučen" u priču, jer je već dosta propatio.

Novinar i aktuelni predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo Milovan Drecun kaže da je i sam više puta bio svedok tragičnih sudbina našeg naroda na Kosovu, da su mnoge priče neispričane, a svaka je na svoj način tragična. Dželetovićev roman je istina koja zaslužuje pažnju.

- Ono što je zabeleženo moramo da čuvamo, i da pišemo. Istoriju moramo mi da pišemo, a ne da nam pišu drugi. Zato treba što više, pisati, snimati. Trgovina organima je deo tragične sudbine Srba tokom borbe za opstanak na Kosovu. Međunarodne snage će pokrenuti istragu, a ovaj roman takođe može da pomogne - smatra Drecun.

Crkvena zvona u Johanovom snu

Nakon presađivanja srca, Johan je počeo da sanja, a u san ga je uvek uvodilo crkveno zvono.Taj zvuk doveo ga je do jednog dvorišta, gde je video zgrade i dva psa kako laju, ali još nije video ljude.Nakon nekoliko dana, u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči.Ti snovi su mu neko vreme davali pozitivnu energiju, a onda su, posle mesec-dva, postali - noćne more. Sanjao je kako ga vode vezanog u koloni, sa još četvoricom Srba i jednim Albancem, Azemom koji nije bio pristalica Republike Kosovo. Sa svima je razgovarao u snu i razumeo srpski jezik. Italijanska vezaKada je uspostavljen kanal šverca sa Italijom, počela je i trgovina ljudskim organima. U Italiji je otvoreno mnogo privremenih, mobilnih hirurških bolnica koje su se stalno premeštale. Bilo ih je i na brodovima. Kosovo je postalo glavna magistrala za trgovinu ljudskim organima, a glavna deonica Prizren, Klina i Istok, navodi Dželetović.


Crne brojke iz Žute kuće

Prve podatke o trgovini ljudskim organima na Kosovu u javnost je iznela bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi. Ona je objavila da je 1999. oko 300 Srba oteto i transportovano u Albaniju gde su im vađeni organi, koji su poslati u Italiju, odakle su distribuirani u klinike širom Evrope. Prema izveštaju Dika Martija Savetu Evrope od 12. decembra 2010. organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bio je Hašim Tači i Drenička grupa.