Trajalo je ne znam tačno koliko. Pretpostavljam nekoliko minuta. Ne znam tačno kako se sve završilo. Možda su se oni prvi umorili. Možda smo mi mogli da podnesemo više batina nego što oni umeju da biju...

"Jedan od razloga zbog kojih sam prestao da pišem satirične programe za televiziju je stvarnost koja se toliko iskrivila da je postalo nemoguće karikirati je. Projekcija porno filma jednog vladike za članove Svetog sinoda bila bi za većinu publike neuverljiva i najverovatnije uvredljiva metafora o stanju u crkvi. Lica i karakteri karikatura koje su zauzele veliki deo političke scene daleko nadilaze maštu modelara koji su pravili ginjole za Spitting Image ili neki drugi sličan lutkarski tv show. Navijačka grupa po imenu Hijene u nekakvoj satiričnoj fikciji bila bi dokaz previše banalnog i bukvalnog rukopisa autora", napisao je u autorskom tekstu za Politiku Srđan Ćešić, prijatelj lidera LDP Čedomira Jovanovića, koga su navijači Crvene zvezde pretukli u Segedinu! Ćešić je poznat kao autor humorističke emisije "Nikad izvini" koja je emitovata 2004. godine.

"Ipak, kako je od ranije poznato da pravila kojima robuje mašta stvaran svet surovo ignoriše, prošle srede, na jednoj čardi u Segedinu, sreo sam jednu grupu ljudi koji bi za sebe verovatno rekli da su navijači Crvene zvezde. Grupu ljudi koji su svoj ogranak velikog navijačkog bratstva ovog kluba, sami, po sopstvenoj želji i po svom odnosu prema spoljnom i unutrašnjem svetu krstili baš tako - Hijene. Bio je drugi lep dan zakasnelog proleća i ništa nije ukazivalo na kasniji dramatičan razvoj događaja.

Na čardu sam došao sa najboljim prijateljem, njegovom suprugom i najboljom drugaricom. Prva grupa koju smo sreli bila je grupa momaka u crveno belom i, bez obzira na razlike koje među nama verovatno postoje, prijateljski nastrojena. Dočekali su nas sa ’Ajde Čedo plati piće’ i nekoliko sličnih fraza. Mahnuli smo uz osmeh i prošli u drugi deo restorana. E tamo nas je sačekalo srce tame.

Odvojeni od navijačkog plebsa sedeli su članovi uvaženog kružoka Hijena. Prvo je na sebe skrenula pažnju debela bradata prilika u crvenom dresu. Kasnije sam saznao da je to jedan od vođa navijača po imenu Leo. On je imao da nam izrecituje ceo očenaš fraza vezanih za izdaju i sve ono što bi papagaj zapamtio slušajući neki dnevnik iz devedesetih. Cela situacija je već izgledala dovoljno bezveze da smo počeli da razmišljamo o potrazi za drugim mestom za ručak iako je deo ekipe pored RTS patriote prigovarala svom prijatelju da se ponaša glupo, da je čovek tu sa ženom i da ga ostavi na miru.

Onda se od nekud pojavio jedan ćelavi tip u beloj majci za kojeg će se ispostaviti da je bio glavni katalizator daljeg razvoja događaja. Prišao je Čedomiru i nešto sa njim tiho pričao. Iz mog skromnog, uglavnom teorijskog iskustva u tučama, kad počne razgovor nema tuče. Mislio sam da će ćelavi imati nešto da saopšti na šta ćemo klimnuti glavom i otići. Odjednom oko njih dvojice se stvorila grupa od desetak ljudi, uglavnom onakvih od kakvih sklanjate pogled na ulici, ne radujete se da ih sretnete bilo gde i niste mnogo srećni što uopšte postoje. Tetovaže, bicepsi, stomaci, glave bez vrata.

I tada je, za mene potpuno neočekivano, ćelavi udario Čedu u potiljak. Mislim da mu je ovaj vratio, cela grupa skupljena oko njih je navalila da bije, da radi ono što najbolje zna. Divlja horda sa njihove strane i sa naše dve devojke i ja. To je vrsta ljudi koja je ubijala i za manje nego što imada zameri mom prijatelju. Tuča sa tridesetak ovakvih ljudi nikako nije spadala u vrh moje ’to do’ liste ali je moj strah da će ga ubiti bio veći od bilo koje druge misli koju sam imao u glavi. Jednostavno, to je vrsta ljudi koja je ubijala i za manje nego što ima da zameri mom prijatelju. Zbog dresa u pogrešnim bojama, zbog pogrešnog jezika ili drugačijeg naglaska ili na kraju, just for fun of doing it.

Kada je tuča počela moj dijabolični plan je bio jednostavan. Zaleteo sam se među njih, odgurnuo nekog, sumnjam da sam bilo koga stigao da udarim, sa jednostavnom idejom da na sebe preuzmem cirka 50 odsto batina. E onda je počelo šestoaprilsko bombardovanje Beograda. U međuvremenu su svi ustali od svojih stolova, u tom trenutku mislim da je oko nas bilo tridesetak heads&shoulders. Nadam se da nikad niste imali priliku da vas nekoliko minuta gazi grupa divljaka. U svakom slučaju ne izgleda ni malo kao na filmu. Traje beskrajno. Ono što pričaju je jako neinventivno. Ista uvreda i ista psovka u krug pet minuta. ’P jedna mamu ti J’. Ne vidite ni jedno lice. Nekoliko puta stampedo me je naneo pored neke od prijateljica koje su lavovski otimale da nas izvuku napolje, pri tom zaradivši po nekoliko masnica, Jelena i jedan ozbiljan udarac u glavu.

Do tada sam u delotvornost politike pomilovanja kriminalaca koju je sprovodio predsednik Nikolić imao samo posredan uvid. Uroš Mišić se potukao u klubu Plastic. Pa je neko od aboliranih ispred istog kluba pucao na nekog drugog. Pa je u Beogradu kriminal doživeo renesansu posle izlaska iz zatvora svih dobitnika na predsedničkoj lutriji. Ali sada sam prvi put video na delu kako radi jedan produkt predsedničke abolicije. Velibor Dunić, ćelava prilika koja je započela tuču, osuđen na osam godina robije, pušten posle četiri. Ne znam tačno kako se sve završilo. Možda su oni prvi umorili. Možda smo mi mogli da podnesemo više batina nego što oni umeju da biju. Nekoliko puta sam uspeo da oslobodim ruke i da nekog odguram od Čede ili da njega malo poguram ka izlazu.

Onda me je stampedo ponovo hvatao, vukući me levo desno, kao srce uragana, uz beskonačne nizove udaraca i već opisane mantre ’P jedna mamu ti J’. Trajalo je ne znam tačno koliko. Pretpostavljam nekoliko minuta. Ne znam tačno kako se sve završilo. Možda su se oni prvi umorili. Možda smo mi mogli da podnesemo više batina nego što oni umeju da biju. Možda mozgovi kriminalaca ipak imaju neki osigurač koji im dojavi da su ušli u crveno i da će ako nastave dalje platiti preveliku cenu. Kao eto, gotovo, bilo je dosta pa da se raziđemo. Izgleda da nas ne poznaju dovoljno. Nije dosta i nije gotovo.

Nikad za sebe nisam mislio da sam hrabar. Poznajem nekoliko hrabrih ljudi i stvarno ne mogu da se uguram među njih ali mislim da je situacija u kojoj sam se našao jedna od onih u kojoj su šibice dogorele do nokata, zidovi su nam ozbiljno zalepljeni za leđa i nema više gde nego napred. Tako mi nekako izgleda i Srbija. Dok sam hodao ka kolima sa dve frakture lobanje u glavi, slomljenim nosom, rasečenom usnom i nekoliko slomljenih zuba imao sam samo jednu jasnu misao u glavi. Ne samo da to nije najskuplja cena koju su ljudi u Beogradu plaćali boreći se sa zlom nego to nije čak ni najskuplja cena koju su ljudi platili da bi prošli kroz Beograd.

U zavisnosti od rakusa ceo događaj se može posmatrati kao niz srećnih okolnosti. Srećna okolnost je što smo ih sreli u Segedinu gde nisu mogli da nose pištolje i druga navijačka sredstva. Srećna okolnost je bila što ih je bilo previše pa od otimanja ko će više da bije nisu stizali da udaraju koliko bi stigli da ih je bilo dvojica ili trojica. Srećna okolnost je što nas strah nije paralizovao. Na hijene smo ipak navikli.

Jednostavno, u Srbiji ima jedna ili dve partije, nekoliko neformalnih grupa, nekoliko pojedinaca i nekoliko organizacija koje će naći način da se zajedno suprotstave raspadu pred nama ili će i današnje vreme izgledati kao lepa prošlost za godinu ili dve. Ili ćemo svi zajedno, partije, grupe i ljudi od ugleda probati da budemo malo bolji nego što jesmo ili ćemo sedeti na rukama i čekati da nas hijene pojedu. Hijenama jednostavno ne treba mnogo da bi se razvijale i množile. Sve drugo u Srbiji raste mnogo teže.

Imam prijateljicu koja kaže da treba otići odavde negde gde ćemo se osećati kao ljudi. Ja takav stav razumem, razumem i svakog ko je napravio takav izbor. Ceo plan ima samo jedan nedostatak. Mi se ne bismo osećali kao ljudi kad bismo se povlačili pred ovakvim šljamom. Dok sam pisao ovaj tekst pojavilo se zvanično saopštenje Delija. U njemu je nekako ispalo da su neki dobronamerni ljudi rekli Čedomiru Jovanoviću da nije dobrodošao na tom mestu (u Segedinu). I ljubazno ga ispratili ne povredivši pritom ni njega ni suprugu, dok je njegov kum, ja, gvozdena pesnica Dorćola, izazvao tuču i ostao da se bije u kafani. Protiv trideset ljudi bez vrata.

Never mind što sam se ja poslednji put tukao 1982. u trinaestoj godini, oko nečega bezveze, sa Acom Globusom sa kojim sam se pomirio istog popodneva a što ćelavi koji je počeo tuču, Velibor Dunić, ima četrdeset krivičnih prijava, između ostalog i za pokušaj ubistva. Do ovog trenutka sam mislio da niko glupošću neće pobediti saopštenje sudskog veštaka koji je tvrdio da vladika Pahomije nije mogao nikog seksualno da zlostavlja jer je impotentan. Ali u takmičenju u gluposti, kao i u propadanju, linija cilja ne postoji.