NEMAJU KUD: Pola miliona ljudi živi s mamom i tatom

Svaki drugi građanin Srbije starosti od 20 do 34 godine, ili oko pola miliona ljudi, živi sa roditeljima. Svaki treći od njih uopšte ni nema šansu da se osamostali jer ne ostvaruje nikakve prihode.

Dodatno poražava činjenica da čak i oni koji imaju posao, nerado napuštaju roditeljski dom.

Istražujući motive zbog kojih mladi žive sa svojim roditeljima, u Institutu za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu došli su do zaključka da polovina njih ne želi da se odseli “jer im takva situacija odgovara”, dok polovina smatra da bi samostalan život bio bolja opcija, ali da “trenutno ne postoje svi potrebni uslovi”, a ti uslovi su uglavnom posao i dobra zarada. Međutim, nije uvek to problem.

- Kada sam se, posle mojih sestara, i ja preselila u Beograd na studije, roditelji su došli za mnom. Živimo zajedno, ali s ponosom mogu reći da zarađujem još od svoje 18. godine i da finansijski ne zavisim od mame i tate. Ipak, činjenica je da za samostalan život treba mnogo novca. Ako se neko odseli od roditelja, a i dalje traži novac od njih, kakva je to samostalnost? Moj cilj je da se u što skorije vreme potpuno osamostalim. Imam mnogo prijatelja koji to nisu uspeli ni u tridesetim, ali niko od njih nije želeo da tako bude. Jednostavno, nemaju novca da bi se odselili i to je strašna situacija, kaže Dragana Mićalović

- Imam solidnu platu, a pod tim mislim na onu koja za nijansu premašuje republički prosek. Kod roditelja ne moram da plaćam ni račune ni hranu, pa od plate sebi mogu da priuštim letovanje, da izvedem devojku u restoran i da sebi kupim garderobu. Možda bih i mogao da živim sam, ali mi posle plaćanja stanarine i računa, ne bi ostalo skoro ništa. Zato ne verujem da ću to ikada učiniti, osim ako ne osvojim na lutriji - kroz osmeh priznaje tridesettrogodišnji doktorant iz Beograda koji je trenutno zaposlen kao državni službenik.

Život sa roditeljima jedan je od glavnih razloga sve kasnijeg stupanja u brak, a iskustva pravnika i psihologa govore da je život u zajednici takođe i vodeći uzročnik za razvod braka.

I pored sve gorih statistika u tom pogledu, država i dalje nema nijedan mehanizam kojim bi mlade motivisala da se osamostale.

- Ne postoje sistemi koji podržavaju odrastanje i osamostaljivanje mladih osoba. Tačno je da na osamostaljivanje veliki uticaj imaju kultura i mentalitet, čemu u prilog govori i to da se u razvijenijim zemljama poput Italije takođe kasno odrasta, ali kod nas su ipak presudni drugi faktori. Država ne omogućava mladima brz prelazak u svet rada i oni su često prinuđeni da ostanu uz roditelje. Tako i do stana dolaze prvenstveno zahvaljujući nasledstvu ili finansijskoj podršci roditelja - objašnjava dr Dušan Mojić, upravnik Instituta za sociološka istraživanja.

Živim sa majkom i sestrom u Beogradu i s ovog stanovišta ne mogu ni da pomišljam na samostalni život. Pre dve godine sam ostao bez posla i od tada ne mogu da pronađem ništa u struci. Na sreću, sestra radi, a majka prima penziju. Za skroman samostalni život, trebalo bi mi oko 400 evra, a to je trenutno više nego prosečna srpska plata i više nego što mogu da zaradim povremenim poslovima koje uspem da pronađem. Teško je, ali nemam izbora, osim da i dalje živim u zajednici.

Psiholozi upozoravaju da tek kada se neko odvoji od roditelja, on postaje ličnost i da, po tom principu, u Srbiji imamo bar pola miliona večite dece.


- Cilj roditelja treba da bude da dete postane samostalno i socijalizovano. Ukoliko se ne odvoje od roditelja kao mladi, stiču neku vrstu zavisnosti od tog zajedničkog života. Tu nastaju i drugi problemi jer ljudi koji se ne osamostale, moraju da žive pod pravilima svojih roditelja, tako da taj boravak plaćaju i psihološki i emotivno. U ekstremnim slučajevima posledica je da ne biraju partnere, pa imamo slučajeve onih koji sa 50 godina žive sa mamom. Oni postaju infatilni, neće da odrastu, neće da preuzmu obaveze, neće da rade ako to nije veoma dobro plaćeno - priča psiholog Zoran Milivojević.