U Jindrihovicama u Češkoj sahranjeno oko 8.700 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, više nego na Zejtinliku - tvrdi dr Vidoje Golubović

BEOGRAD - Beograđanin dr Vidoje Golubović pokušava da pronađe i opiše sve vojničke grobove koje su naše vojske tokom prethodnih decenija i vekova, „rasipale“ širom sveta.

Golubović tvrdi da su „večna konačišta“ naših heroja „posejana“ na svim kontinentima na planeti. Ovaj ekspert Instituta za međunarodnu politiku i privredu i autor brojnih knjiga i naučnih studija kaže da naših vojničkih grobalja ima u više od stotinu različitih zemalja!

Ipak, jedna priča nas je potpuno zaprepastila. To je pripovest o najvećem masovnom groblju srpskih vojnika, o kojem, sramota je reći, uglavnom ne znamo - ništa.

"Zaprepašćujuće je naše loše poznavanje onog dela prošlosti koji se odnosi na zarobljenički logor koji je tokom Prvog svetskog rata bio u Hajnrisgrinu u Češkoj. To mesto danas se zove Jindrihovice i udaljeno je oko 20 kilometara od čuvene banje Karlovi Vari. Tu su Austrougari deportovali brojne zarobljenike iz različitih nacija, a naravno, značajan deo među njima činili su i Srbi. Logor je bio krajnje nehuman, a zatočenici su bili primorani na iscrpljujući rad u kamenolomu. Izloženi logorskim, masovnim oboljenjima, loše hranjeni, počeli su masovno da umiru.

Tako su u Jindrihovicama ubrzo austrougarske vlasti bile primorane da naprave dva groblja. Katoličko je bilo namenjeno uglavnom Italijanima i drugim katolicima, dok je za Srbe i Ruse bilo određeno pravoslavno groblje. Međutim, bolesti su se tokom ratnih godina toliko munjevito rasplamsavale da su nesrećne žrtve uskoro morali da sahranjuju u masovne grobnice.

"Tokom poslednje dve ratne godine upravo su ruski i srpski zarobljenici bili primorani da iskopaju veliki bazen na vrhu obližnjeg brda, koji je trebalo da postane rezervoar za vodu, odakle bi se napajala naselja iz okoline. Ironija sudbine htela je da su, na kraju, svi oboleli i sahranjeni upravo u ogromnom krateru koji su sami iskopali, ne sluteći da kopaju sopstvenu grobnicu".

Sada se pitanje nameće samo - da li je nepun vek od tog jezivog doba dovoljno dug vremenski period da sve što se tamo odigralo, mi ovde potpuno zaboravimo? Tim pre, kako kaže dr Golubović, što su češke vlasti posle Prvog svetskog rata sarađivale sa vlastima Kraljevine SHS i što je još tada zaključeno da u Jindrihovicama počiva 7.100 srpskih vojnika.

"Tada je napravljen mauzolej, izvađene su kosti iz masovnih grobnica i stavljene u minijaturne kovčežiće dimenzija 79h30h30. Tako ostaci naših dedova i danas počivaju u kripti ondašnjeg mauzoleja. To nije sve! Pre nekoliko godina je naš zemljak Dejan Ranđelović, koji živi u Karlovim Varima i samoinicijativno brine o kosturnici, naišao u šumi na ostatke ogromnog groblja koje prvobitno uopšte nije evidentirano, i na kojem, prema pretpostavkama, ima grobova još 1.600 srpskih vojnika!

Ta mučna matematika dovodi broj srpskih žrtava do stravičnih 8.700, a dr Golubović podseća da je do sada najpoznatije i najveće groblje naših vojnika van države na Zejtinliku, u Grčkoj, gde ih ima 7.120.

Naš sagovornik je predsednik „Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca“. Požrtvovani ljudi okupljeni oko ovog udruženja trude se da očuvaju sećanja na naše poginule ratnike.

Do sada su prikupili podatke o više od 40.000 dobrovoljaca koji su stradali tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, a svake godine sredinom septembra odlaze na Kajmakčalan kako bi održavali srpska groblja na tom mestu. Dabome, sve to rade o svom trošku. Očigledno su dragoceni delovi naše prošlosti očuvani samo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca ili njihovoj izuzetnoj posvećenosti očuvanju sećanja na pretke.

Austrougarski logor Hajnrisgrin, u blizini mesta koje sada nosi ime Jindrihovice, obeležava mauzolej koji stoji na uzvišenju iznad stratišta. Okružuju ga krošnje mediteranskih kedrova koje su hodočasnici doneli sa Hilandara. Mnogi nisu verovali da će gorostasno, mediteransko drvo uspeti da se izbori sa oporom centralnoevropskom klimom. Na ovom mestu zvanično ne postoji čuvar, osim Dejana Ranđelovića, kao i Pravoslavne crkve u Pragu, koji, svako na svoj način, vode računa o ovoj spomen-kosturnici koliko znaju i umeju. Kada je pronašao kosturnicu naših vojnika, koja nije bila do sada poznata, Ranđelović je video i zapise o našim precima iz Čačka, Požarevca, Paraćina... Nisu ni sanjali da će, služeći Srbiji, život okončati u dalekoj Češkoj, na Krušnoj gori.