"Čoveče, šta je ovo?! Vozi za Beograd!": Kako su srpski ministri probali čudo od auta u Kini: Sve vreme radi masaža!

Od ribarskog sela do haj-tek grada u kom leže milijarde - to je Šendžen! Neboderi, pa i onaj peti na svetu, visok 599 m, most od 24 km kojim prođosmo... nestvarni su 22. vek, čiji je pelcer udaren još pre 45 godina, kad je ovo oveće selo određeno kao prvi, planski iskorak komunističke Kine u kapitalizam. Projekat - uspeo! Svet mu se divi, najbogatiji su ovde kapitalom i parama.

Prvi let "Er Srbije" u Guangdžou, metropolu južne, ujedno i najbogatije kineske provincije Guangdung, omogućio je srpskim ministrima, ali i novinarima ovo putešestvije u budućnost. Jer Šendžen to jeste, uz sve čari i ostatke prošlog na koje se da naići. Baš 1. oktobra, na dan koji je kineska "svetinja" i dan kad je pre 75 godina Mao Cedung proglasio Narodnu Republiku Kinu, naše ministre Gorana Vesića i Huseina Memića primaju čelnici "Huaveja". To ministri shvataju kao počast.

Impozantna zgrada. Hol beo i ogroman, s tavanice u nebesima spuštaju se kristalni lusteri. Crveni tepisi. Slikanje nam je zabranjeno. Do onog oficijelnog sastanka, koje domaćini odrađuju. Mi novinari, u krcatom liftu, ukradosmo selfi.
Impresivna je izložba, na koju idemo s ministrima. Kamere, optički kablovi koji ti vele da li je čovek, životinja ili nešto treće (ne) planirano tu... i svakakva čudesa koja idu uz puteve, pruge... Gomile i gomile podataka gomilaju se kao DNK niz. I ništa se ne prepušta slučaju. Gledamo film, prikaz saobraćajke u gradu. Čim se vozila sudariše, automatski kreće lavina podataka - upozorenja vozačima i preusmeravanje saobraćaja, odmah se zna gde je najbliža policija, hitna, bolnica...

Gleda ministar građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja. Kad bismo na našu prugu metnuli ovaj optički kabl... Videćemo, možda i bude. Ponuda svakako hoće...

Sedaju ministri i u najnoviji model električnog automobila "Huaveja". Ko kakav "spejs šatl" - u udobnom kožnom sedištu ispruži se Vesić, ima i mesta i da se zalegne, opruže noge, snimatelj je ministar turizma i omladine i idemo... Spusti se i video-bim...

- Čoveće, šta je ovo?! Što ovo ne kupi Vlada - smeje se Vesić Memiću.

- A sve vreme masaže rade - smeje se i Memić.

- Vozi za Beograd. Još da poleti - eto ga Vesić s osmehom.

Druga dimenzija. Al' nakratko. Vraćaju se srpski ministri u realnost. Čekaju njih druga posla i "obični" automobili.

Naporan put bi, let od 12 sati, promena vremenske zone, pa sastanci u Guangdžouu do kasno uveče, pa sabajle u Šendžen. Red je da se ispoštuju i predstavnici medija, da malo oduška. Vesić časti ručkom. Lep restoran mu preporučiše domaćini. S nama je i ambasadorka Srbije u Kini Maja Stefanović, žena s dugim stažom u ovoj zemlji, u sve se odlično razume. Veli, dobar je ovo i bogat kineski ručak. Na okruglom stolu, a kako bi drugačije u Kini, vrti se sve i svašta. Pa i skuvana kokoška u činiji, iseckana i lepo složena na gomilu. Sa sve glavom i krestom koja štrči iz masnog sosa i zatvorenim očima, ali i nogama stavljenim pozadi, sa onim kokošjim prstima. Na vrhu džigerica, pa peršun preko.

- Ko će da se žrtvuje da ne uvredimo ovu lepu gozbu - eto ga ministar.

Svi ćute. Nema žrtvovanja. A ni jela baš. Memić hvata indijski orah po salati. Sve su ovo čudni ukusi za naš stomak. Svi ostasmo gladni kod bogate trpeze.

Vesić, koji pokoju zna na kineskom, traži pirinač. Domaćice engleski ne razumeju. Stiže po činijica.

- To, sestro - širi ruke Vesić.

Navališe ministri na pirinač, pa nazad u Guangdžou i put Srbije. A mi iz "sedme sile" ostasmo još tri dana s ekipom iz "Er Srbije" da čekamo let u petak. Te se vratismo kroz dva dana i u Šendžen. I to autobusom, preko čuvenog mosta od 24 kilometra između Džungšana i Šendžena, puštenog letos u saobraćaj. Nije ni blizu onog još čuvenijeg Hongkong-Džuhaj-Makao od 55 km. Ali je svakako impozantan. Kao i ušće Biserne reke, koju premošćava, iste one čija delta i gradovi oko nje život i moć i kojom je išao i Put svile, a sad teče kapital i novac. Nepregledne kolone vozila, podvodni tuneli, mostovi, veštačka ostrva...

I eto nas opet u Šendženu, u kom je bezmalo 18 miliona. Pravac na Ping An fajnans center - petu zgradu na svetu ispod neba. Čak 599 metara visine. Najpre prolazimo mračni hol, u kom stakla svetle i na svaki pljesak menjaju boju. predvorje do vrha. I raja. Lift za 55 sekundi izbija na 116. sprat - 547,6 metara visine. Juri 10 metara u sekundi. A gore kroz staklo puca široko i daleko. Pa i do Hongkonga, koji je tako blizu, na svega 27 km, a tako daleko. Nepregledan niz solitera ispresecan je zelenilom. I po krovovima i terasama su bašte. Diše grad u kom su zabranjeni motori na benzin. Nižu se i helidromi na neboderima.

Muzika uživo. Simpatičan bend. Veseli su domaći gosti, igraju i plešu. Sve je opušteno. Vreme je praznika. Život je lep... Valja sebi dati malo oduška. A dadosmo ga i mi. S bele klupe kroz staklo pogled vodi ka Hongkongu, a misli kilometrima dalje...

Ipak, Šendžen nije samo haj-tek. On je i ono obično, svakidašnje, ono ljudsko... Nemaju ovde svi milione. Raslojavanje je, kao i svugde, veliko. Idemo u tržni centar sa elektronikom. Onaj natrpan svim i svačim, gde se dobro cenkaš. I uživaš. Pune su kese fenova za lokne, punjača, maski za telefone i svakakvih kerefeka, pa plastičnih aparata koji odmah daju crnobele slike na papiru, nek se deca zabavljaju za male pare.

- E bre, gledaj kakav punjač uzeh! I to spustih na bagatelu - za tri evra! A kudikamo slabiji sam preko Temua kupio za 10 evra. I posle kažu Temu ne zarađuje. Jes, ne zarađuje! - kolega će sav srećan, ali i besan što nemadosmo duže od pola sata u ovom raju.

Povratak još jednim čudom Kine. Spaja prostranstva železnica. Prva klasa za 17 dolara. Stanica nepregledna, a kontrola rigorozna. Pa za pola sata smo u Guangdžouu. Promiču i sela, i ribnjaci kraj Biserne reke. I ribari, sa suncobrančićima kao kapama. Idila.

Čuveni hotel "Vajt svon", prvi s pet zvezdica u Kini. Uključujem televizor. Posle "dobro došla, Jelena Spasić", kreće kanal hotela, i baš glavni kuvar prezentuje specijalitet - seče kokošku, hvata nogice i veže ih trakom, ubacuje u lonac... A mi delikates ni pipnuli nismo...

"Erbas 330-200" i ista, draga posada "Er Srbije" koja nas je i odvela u Guangdžou vraća nas put Beograda. Stiže i iscenkani dečji foto-aparat:

- Bravo, mama, prava stvar! Kako si znala?! Baš to sam gledala na Temuu, idealno za puškice, slikaš, poneseš u školu i završiš posao - Jovana će.