Teodora i Nemanja su napustili SAD i sa petoro dece se preselili u srpsko selo: "Mnogi naši ljudi tamo su nesrećni, ali se plaše da priznaju poraz"

"Zamislite da ostavite život u Americi i sa troje dece se preselite u Srbiju, u potrazi za mirom i novim početkom. Teodora i njen muž doneli su hrabru odluku da se vrate svojim korenima, a u Srbiji su dobili još dvoje dece, koja su rođena ne u bolnici već kod kuće, u Kraljevu".

Teodora je, kako je naveo, rođena u selu Badovinci na Drini, u opštini Bogatić, gde je i završila osnovnu školu. Srednju školu je upisala u Beogradu, ali je četvrtu godinu srednje škole završila u Čikagu gde se, kada je imala 17 godina, preselila sa porodicom. Tamo je upoznala i supruga Nemanju.

- Dete sam sa sela, ali svi nas nekako uvek uče da je jedini put iz sela. Malo je teže to pogrešno učenje ispraviti kako bi se ljudi vratili na selo. Putokazi su okrenuti i treba se vratiti - započinje Teodora svoju priču za ovaj kanal.

Teodora i Nemanja su se upoznali 2013. godine, a 2015. dobijaju prvog sina. Živeli su u Americi, ali je Teodora često osećala nostalgiju za Srbijom.

- Svekar i svekrva su ovde već neko vreme. Izabrali su ovu lokaciju i dok smo bili u SAD, kad nam se jave vikendom, pošalju nam i slike imanja. I ja sam uvek razmišljala: "Joj, kako je lepo, želim da sam tamo". I uvek sam nekako vukla na tu stranu. Ne znam, nisam se pronašla u Americi. U Beogradu, iako nije selo, sam se, za razliku od SAD, osećala prihvaćeno. Bilo mi je teško da se naviknem na taj mentalitet u SAD. Sve je nekako natraške u odnosu na život ovde. I uvek sam vukla na tu stranu i verovala da ćemo se vratiti, pogotovo kad su se deca rodila - priča ona.

Kaže da su deca kao deca sve više počela da zapitkuju "gde su baba i deda, gde je rodbina, šta je srpski, šta je to stric..."

- I tokom korone smo presekli i doneli odluku da spakujemo kofere i dođemo ovde - priča ona.

Ova porodica se vratila u Srbiju 2020. godine. Živeli su jedno vreme u Kraljevu, a onda su kupili staru, planinsku kuću u mestu Kamenica kod Kraljeva, u blizini reke. Bila je u lošem stanju, trebalo im je tri godine da je srede i nedavno su se konačno preselili. 

Sada je to ta sloboda, priča Teodora koja uživa u tome što imaju veliko dvorište, travu i drveće i ne mora da gubi po sat vremena dok spremi decu i dovede ih do nekog parkića:

- Ujutru, čim ustanemo deca odmah idu napolje, odmah trče, skaču... Tu su i životinje, tu je sve ono što njima treba da budu u dodiru sa prirodom. 

Teodora kaže i da misli da mnogi ljudi u inostranstvu žele da se vrate u Srbiju, ali se plaše osude okoline koja bi to mogla da shvati kao poraz.

- Tamo sam bila okružena ljudima koji možda i nisu srećni, ali smatraju da je SAD njihova šansa za neku sreću. Svi nam serviraju da je ta obećana zemlja i onda ljudi uglavnom nemaju hrabrosti da se vrate, da prihvate taj, nazovi, poraz. A ja mislim da je najvažnije samo da osluškujemo sebe. 

Selo nije za svakoga, smatra Teodora, ali za nju i njenu porodicu, posebno decu, to je, kaže pravo rešenje.

- Kao nekome ko ima petoro dece meni je prioritet dvorište, da deca mogu bezbrižno da trče ovde dok ja spremam ručak i radim kućne poslove. To je u malom stanu neprihvatljivo. Dok sredimo dnevnu sobu, sve ostale su već u haosu... A nije moja priroda nije takva da budem u zatvorenom prostoru. Mislim da treba da se povežemo sa prirodom i da nema ništa lepše od ovog zelenila. Sad, kad ustanem iz kreveta, otvaram prozor, odmah je tu drvo, brdo, pogled koji želim da vidim - kaže ona i dodaje da su njene prijateljice, kada je bila u SAD, volele da se slikaju pored velikih zgrada u Čikagu. Njoj to nikada nije bilo interesantno.

- Pitala sam: "Pa, šta ti je ovde lepo?! Neko je sazidao zgradu na sto spratova, tu nema nikakve lepote". A one kažu: "Ti se, Teodora, samo oduševljavaš kad vidiš njivu". I to je istina. Ja se oduševim kad vidim livadu, njivu... To je moja sreća - kaže Teodora koja zaključuje da je jako važno da svako nađe svoju sreću i da je za sreću obično potrebno jako malo.

(Kurir.rs/You tube Povratak na selo)