Marijina borba za život i prerana smrt rasplakale su Srbiju, a ovo je jedna od najpotresnijih oproštajnih poruka posvećena njoj

Marija Petronijević iz Leskovca, koja je bolovala od akutne leukemije, izgubila je 16. oktobra bitku sa ovom teškom bolešću. Marija je preminula u 33. godini, čekajući da se nađe odgovarajući donor matičnih ćelija, koji će joj spasiti život, ali nije dočekala...

- Hoću, ako ne pronađemo davaoca za mene, znam da hoćemo za nekog drugog. Svesna sam da će biti teško, ali ako spasimo jedan život…vredi. Hoću.

To je bio Marijin odgovor kada sam je pitao da li bi javno apelovala na ljude u Srbiji da joj pomognu u traženju davaoca matičnih ćelija za nju. Jedini način kako je mogla da ostane u životu.

Gledao sam je. Ćelava, leukemija je odnela njenu prelepu kosu, ali lepa. Bolesna od leukemije, ali njen osmeh je iskren i čist. Bez straha.

Spremna na borbu.

Spremna ko zapeta puška.

A njena borba nije bila obična. To mogu da svedočim.

Borila se protiv leukemije. A leukemija je udarila jako, najjače. Nije je štedela ni malo. Udarila je ko mene nekad. Svim što je imala. Leukemija je bacila sve na Mariju.

I Marija je izdržala.

Marija je bila svesna izvesnosti koja je čeka ako se davalac ne pronađe.

Smrt.

I nije se povukla.

Jedan sam od onih kome su lekari saopštili istu tu izvesnost.

I znam taj osećaj. Kad lekari kažu, jedina šansa je da se nađe davalac matičnih ćelija, sad ga nema.

Gde ga tražiti, da li ga uopšte ima. Kako zamoliti bilo koga da ode, i da da taj mali uzorak krvi. Taj mali uzorak u kome je nečiji ceo život.

I najjači tada znaju da klonu.

Strah, neizvesnost, svest o tome da je vremena malo, da se u najboljem slučaju radi o mesec ili dva.

To parališe, to ubija.

Marija nije poklekla.

Jedini put je bio, javno se oglasiti. To je značilo izložiti sebe i svoju porodicu celoj Srbiji.

Pokazati svoju ćelavu glavu, jasno reči, ja sam bolesna i jedino mi neko od vas, neko koga ne poznajem, i ko ne poznaje mene, može spasiti život.

Kakva hrabrost je za to potrebna?

Jedino to i jeste prava hrabrost.

Retki je imaju.

I Marija je sve to znala, bila svesna svega i rekla:

- Hoću, ako ne pronađemo davaoca za mene, znam da hoćemo za nekog drugog. Svesna sam da će biti teško, ali ako spasimo jedan život…vredi.

- Hoću.

Izašla je u javnost. Pokazala sebe, svoju porodicu, svoje djevojčice.

Ćelava, bez dlake na glavi, stala je pred kamere.

Stala i pozvala Srbiju.

I Srbija se odazvala.

Srbija je prepoznala iskrenost, i ustala.

Reke ljudi si krenule, pružile ruku i dale taj mali deo svoje krvi.

Mali deo njihove krvi, u kojoj je nečiji ceo život.

Prvi je to uradio Leskovac.

Ustao, ma nije ustao…. eksplodirao je.

Hiljade, hiljade ljudi se odazvalo.

Toliko iskrene želje da se pomogne, toliko nade da je baš njegova ili njena krv spas za Mariju, to nigde nisam video.

Bio sam tamo, kao i na svakom drugom prikupljanju uzoraka u ovoj zemlji godinama, i mogu da kažem:

Ono kako je Leskovac ustao za Mariju, to se samo jednom može desiti.

A zatim je ustala i cela Srbija.

Svi su ustali nadajući se da su upravo oni spas Marijinog života.

Zarad Marije i svih onih koji su iskreno dali deo sebe nadajući se da će spasiti njen život, treba da zapamtimo da će nečiji život i biti spašen.

A mi ćemo je se sećati.

Naše Marije, naše hrabre Marije.

A sad nešto sasvim lično, znam da ti ovo već znaš, ali želim pred svima da ti kažem.

Draga moja Marija…

Pre dva dana si me zamolila da utičem na lekare da te puste kući, da vidiš svoju decu, verujući da ja imam taj uticaj.

Odmah sam ti rekao da neću, da bi te odlazak iz bolnice ubio, da živa ne bi stigla do Leskovca.

Tražio sam od tebe, da mi kao medicinska sestra daš izveštaj o stanju pacijentkinje Marije Petronijević. Kad si to uradila, pitao sam i tebe da li bi takvu pacijentkinju pustila kući.

Rekla si da ne bi.

Žao mi je, jako mi je žao što nisam mogao čak ni da pokušam da ti tu želju ispunim.

Žao mi je što nisam mogao.

Nešto drugo mogu… i to ti obećavam.

Uvek ćemo biti tu za Marka, Unu i Danku.

Oni su naši kao i ti, i tako će biti dok Leuka postoji.

A ti, ti se sad odmori, zaslužila si, znam kako ti je bilo.

Borili smo se i nažalost igubili….

Ili nismo…..

Znamo i ti i ja, da si nekome već spasila život, nekome ko verovatno još i ne zna da će dobiti leukemiju, a matične ćelije već čekaju…. zato što si ti podigla Srbiju.

Hvala ti iz dubine mog srca,

Tvoj Peđa

P.S. Čekaj me gore… jednog dana ću ti se pridružiti.

A do tad ne brini, biće ovde dole sve u redu.

Potrudićemo se.

Kurir.rs/ Jugmedia.rs/ A. K.