NA DR­I­NI KUĆICA! KURIR ZAVIRIO U ČUVENU BRVNARU: Ova­ko izgleda unu­tra­šnjost jed­ne od na­j­ve­ćih atra­k­ci­ja Srbije

Mi­li­ja Man­dić, Mi­loš Sa­vić Ši­ljo, Ba­to, Go­j­ko, So­to, Če­do, Že­li­mir Jo­kić Bu­te... Ime­na ko­ja ši­rem au­di­to­ri­ju­mu ne zna­če pu­no.

Na­sta­nak ku­ći­ce se ve­zu­je za „var­lji­vo“ le­to 1968. go­di­ne. No, vra­ti­c­će­mo se ma­lo vi­še u isto­ri­ju. Ma­lo ko zna da je za ku­ći­cu ve­za­na le­ge­n­da ko­ja je po­ve­za­na s Ma­r­kom Kra­lje­vi­ćem. Ču­ve­ni ju­nak je hteo da pre­đe na dru­gu stra­nu oba­le ka­ko bi se još jed­nom obra­ču­nao s Mu­som Ke­se­dži­jom. Po­što ni­je že­leo da se nje­gov ko­nj Ša­rac po­kva­si i even­tual­no ra­zbo­li, odva­lio je ste­nu sa obli­žnjeg vi­di­ko­v­ca Cr­ve­no br­do i ba­cio je na sre­di­nu re­ke. Ša­rac je sa oba­le u pr­vom sko­ku do­hva­tio ste­nu, a za­tim dru­gim sko­kom pre­šao na le­vu stra­nu Dri­ne. Pre­ma toj le­ge­n­di, na ste­ni se na­la­zi oti­sak nje­go­vog ko­pi­ta ko­ji se i dan-da­nas mo­že vi­de­ti.

Na­d­mu­dri­li Drinu

Go­re­po­me­nu­ti en­tu­zi­ja­sti su ku­ći­cu gra­di­li ta­ko što su ma­te­ri­jal pre­vo­zi­li ča­m­ci­ma ili, u ka­sni­jim fa­za­ma, te­že ma­te­ri­ja­le pu­šta­li niz vo­du pa hva­ta­li kod ste­ne, o če­mu nam pri­ča Že­li­mir Jo­kić Bu­te, je­dan od mla­dih „ču­va­ra“ ku­ći­ce.
- Pri­ča o ku­ći­ci na Dri­ni je ono na­j­lep­še što nas odli­ku­je. Pri­ča o dru­ga­r­stvu, za­jed­ni­štvu, je­din­stvu, vred­no­ći... Gru­pa mo­ma­ka iz gra­da je na ste­ni tra­ži­la me­sto za od­mor i su­n­ča­nje. Ka­ko je su­n­ce bi­lo ja­ko, pa­la je ide­ja da se na­pra­vi ku­ći­ca kao za­klon. Ča­m­ci­ma se pre­vo­ze da­ske, a Mi­li­ja Man­dić Glji­va gra­di pr­vu br­v­na­ru.

Na Man­di­će­vu ini­ci­ja­ti­vu fo­r­mi­ran je Ka­jak klub Dri­na, a ubr­zo za­tim i Ro­ni­la­č­ki klub Dri­na, pa je ku­ći­ca do­bi­la ulo­gu epi­cen­tra spo­r­t­skog ži­vo­ta Ba­ji­ne Ba­šte i glav­no me­sto za ra­zo­no­du. Do­du­še, neu­kro­ti­va Dri­na je ume­la go­r­ko da se poi­gra s me­šta­ni­ma, pa je od 1968. go­di­ne še­st pu­ta ru­ši­la ku­ći­cu. Sa­da­šnja, se­d­ma po re­du, dr­ži se od 2011. go­di­ne i odo­le­la je za­hva­lju­ju­ći eki­pi lju­di ko­ja je pro­na­šla je­din­stve­no re­še­nje za op­sta­nak ku­ći­ce u pe­rio­di­ma ka­da na­do­la­zi ogro­m­na ko­li­či­na vo­de.
En­tu­zi­ja­sti iz Ba­ji­ne Ba­šte ko­ji se bri­nu o ku­ći­ci, a ko­ji či­ne Udru­že­nje ku­ći­ce na Dri­ni“, na­pra­vi­li su me­ha­ni­zam upra­vo za ove po­se­b­ne si­tua­ci­je.

Oštre i ve­tro­vi­te zi­me, ko­je vla­da­ju u ovom kra­ju, obi­l­ne pa­da­vi­ne, po­ja­ča­ne či­nje­ni­com da u po­je­di­nim pe­rio­di­ma go­di­ne ogro­m­na ko­li­či­na vo­de do­la­zi iz Cr­ne Go­re, od­no­sno pri­to­ka Ta­re, Pi­ve, Su­tje­ske, Bi­stri­ce, opa­sno pre­te ovom bi­se­ru to­kom je­se­njih i zi­m­skih me­se­ci.

Oja­ča­ni temelji
- Ku­ći­ca je ve­li­či­ne še­st pu­ta tri me­tra. Sa­sto­ji se iz dva de­la, tri pu­ta tri je unu­tra­šnjost, u ko­joj se na­la­zi ada­p­ti­ra­na ku­hi­nji­ca, a preos­ta­lih tri pu­ta tri je u stva­ri te­ra­sa. Ka­da na­do­đe vo­da, ko­ja u od­no­su na le­t­nji pe­riod na­ra­ste i vi­še od de­set me­ta­ra, otva­ra­ju se stra­ni­ce za­tvo­re­nog de­la, te ta­ko na­bu­ja­la Dri­na pros­to ju­ri kroz ku­ći­cu - ka­zu­je nam sa­go­vor­nik.

No, to ni­je sve. Ova se­d­ma ku­ći­ca se ra­zli­ku­je po to­me što je na te­me­lji­ma po­ja­ča­na stu­bo­vi­ma.
- To­kom zi­me i vi­so­kog vo­dos­ta­ja stva­ri iz ku­hi­nje se di­žu na ta­van, te ta­ko osta­ju sa­ču­va­ne dok ne do­đe pro­le­će. Ku­ći­ca je izgra­đe­na od ja­ko čvr­stog ma­te­ri­ja­la, sva u šra­fo­vi­ma ka­ko bi stra­ni­ce osta­le obez­be­đe­ne to­kom plav­nih pe­rio­da. In­te­re­san­t­no je da se mno­go to­ga što je pri­me­nje­no u gra­d­nji ove ku­ći­ce re­t­ko gde ko­ri­sti u gra­d­nji, pa ta­ko ni­je­dan ek­ser ni­je upo­tre­bljen u izgra­d­nji - ot­kri­va nam Jo­kić.

Ba­j­ko­vi­ti pri­zor ku­ći­ce na ste­ni ko­ju mi­lu­je sma­ra­g­d­no­ze­le­na vo­da Dri­ne do­bro je po­zna­ta.
Ali da li zna­te ka­ko izgle­da unu­tra? Za­hva­lju­ju­ći na­šem sa­go­vor­ni­ku uspe­li smo da po­gle­da­mo iznu­tra ovo re­mek-de­lo. Jo­kić na oba­li dr­ži do­bro ve­za­ni ča­mac. Go­to­vo pet mi­nu­ta tra­je ski­da­nje svih oko­va i la­na­ca ko­ji na oba­li dr­že ča­mac ko­jim tre­ba da se oti­sne­mo ka sre­di­ni re­ke. Ono što se ne mo­že vi­de­ti go­lim okom je­ste da se oko ku­ći­ce na­la­ze po­dvod­ne ste­ne, kao i vo­de­ni ka­nal. Za one ko­ji ne po­zna­ju pri­laz ste­ni oni mo­gu da pred­sta­vlja­ju ve­li­ku opa­snost. Za­to Jo­kić isku­sno kru­ži oko ku­ći­ce ka­ko bi kroz pro­laz iz­me­đu dve po­dvod­ne ste­ne ušao u vo­de­ni ka­nal du­bok če­ti­ri me­ta­ra.

Vo­da je u tom tre­nu­t­ku či­ta­vih de­set me­ta­ra ni­ža ne­go zi­mi, pa je i pri­sta­nak ča­m­ca uz ste­nu mno­go la­k­ši. Ipak, isku­stvo i ov­de do­la­zi do izra­ža­ja ka­ko ne bi do­šlo do ha­va­ri­je, po­što mo­tor mo­ra da se uga­si pre pri­sta­ja­nja, a on­da se ča­mac isklju­či­vo ve­sli­ma pri­bli­ži ste­ni. Oda­tle nas ste­pe­ni­ce vo­de pra­k­ti­č­no do ula­za u ku­ći­cu. Ipak, ne­dos­ta­ju po­sled­nja dva me­tra ka­ko bi­smo se po­pe­li na te­ra­su. Ujed­no je to i po­sled­nja pre­pre­ka za ne­že­lje­ne po­se­tio­ce jer je me­ha­ni­zam za­klju­čan. Jo­kić ot­klju­ča­va če­krk sa sa­j­lom ko­jom se spu­šta­ju ste­pe­ni­ce i spa­ja­ju nas s te­ra­som.

Na­cio­nal­na geografija

Na te­ra­si se na­la­zi du­ga­čak dr­ve­ni sto s klu­pa­ma sa obe stra­ne i sto sa sto­li­ca­ma. Do­vo­lj­no me­sta za de­se­tak za­lju­blje­ni­ka u ovo me­sto i do­vo­lj­no pros­to­ra za ko­tlić, še­r­pu ili te­p­si­ju sa sve­že pri­pre­mlje­nom ri­bom ili ne­kim dru­gim spe­ci­ja­li­te­tom. U za­tvo­re­nom de­lu, za či­je otva­ra­nje ključ sto­ji sa­mo kod dvo­ji­ce čla­no­va Udru­že­nje ku­ći­ce na Dri­ni, na­la­zi se ku­hi­nja.
- Tu je ono na­jo­snov­ni­je za dru­štvo ko­je se oku­pi. Špo­ret, plin­ska bo­ca, fri­ži­der, su­do­pe­ra, ra­d­ni deo za spre­ma­nje hra­ne, vi­se­ći deo or­ma­ra za po­su­đe. Iznad ku­hi­nje se na­la­zi ve­li­ki ka­ni­ster za vo­du. Na kro­vu obje­k­ta su so­lar­ni pa­ne­li ko­ji proi­zvo­de stru­ju. Okre­nu­ti su ka Re­pu­bli­ci Sr­p­skoj, ko­ja je vi­še osu­n­ča­na. Ne­g­de po­če­t­kom ok­to­bra, ka­da do­bi­je­mo in­fo­r­ma­ci­ju da će ve­li­ka ko­li­či­na vo­de do­ći, di­že­mo sve stva­ri go­re u po­t­kro­vlje, a otva­ra­mo dve stra­ni­ce ka­ko bi vo­da ima­la pro­tok. Na taj na­čin ču­va­mo ku­ći­cu - go­vo­ri Bu­te.
Sa­j­le slu­že da se dr­ve­ni zi­do­vi stra­ni­ce po­di­g­nu i za­š­ra­fe ka­ko bi se i na taj na­čin sa­ču­va­la. Na dr­ve­nim zi­do­vi­ma se mo­že vi­de­ti isto­ri­jat ku­ći­ce od pr­vog da­na do da­nas. Na ne­ko­li­ko de­se­ti­na fo­to­gra­fi­ja za­be­le­že­ni su svi bi­t­ni­ji tre­nu­ci, od izgra­d­nje pr­ve ku­ći­ce pa do da­na­šnjeg da­na.

Ku­ći­ca na Dri­ni je da­nas jed­na od 16 na­j­neo­bi­č­ni­jih ku­ća na sve­tu u izbo­ru Biz­nis in­sa­j­de­ra, a svo­je me­sto je na­šla i u ča­so­pi­su Na­cio­nal­na geo­gra­fi­ja za­hva­lju­ju­ći ču­ve­noj fo­to­gra­f­ki­nji Ire­ni Be­ker, ko­ja je svo­jim apa­ra­tom usli­ka­la na­j­po­zna­ti­ju fo­to­gra­fi­ju ku­ći­cu.
Pos­ta­la je ču­ve­na i u sve­tu i si­m­bo­li­še upor­nost lju­di da osta­ve svoj pe­čat po­štu­ju­ći sve pri­rod­ne za­ko­ne.

Dejan Ignjatović