Kako je jeziva sudbina kasirke Rose potresla Beograd: Ljubomorni milicionar je ubio dok je držala ćerkicu za ruku, zasuta kuršumima odbranila čast i poštenje

Stara mermerna tabla i dalje stoji na pločniku Simine ulice, a njene zastrašujuće reči i danas, posle pola veka, odzvanjaju jezom i nemoći. Polomljena je i neupadljiva. Mnogi gaze preko nje i ne razmišljajući da podseća na zločin koji je 1968. godine potresao ceo Beograd.

"Žene, ljudi i deco, ovde je 22. juna 1968. godine revolverskim kuršumima izrešetano telo nedužne, čestite i dobre žene i majke, Mirosande Satarić, naočigled njene male ćerkice. Svoj mladi život žrtvovala je braneći svoju čast i poštenje. 8. mart 1970. godine. Obeležje se stavlja na inicijativu 48 radnih kolektiva grada Beograda”.

U pitanju je bio “uvaženi” narodni milicionar Milorad Golubović, koji se na sudu hvalio da je ubio između 500 i 1.000 ljudi. Bio je profesionalni egzekutor “narodnih neprijatelja“. Svoj patriotizam isticao sa velikim ponosom, čudeći se da njemu neko može da sudi. I to da ga osudi na smrt, pa da se nađe sa druge strane streljačkog voda.

Ali Rosa nije bila nikakav narodni neprijatelj, već obična radnica koja je imala i volela svoju porodicu. Zapala mu je za oko, pa je počeo da joj se udvara. A onda su usledile neprimerene ponude, nasrtanja i proganjanja, pretnje. I hitac iz revolvera u trenutku kada je za ruku držala ćerkicu.

Golubović na kraju nije streljan. Kazna mu je zamenjena za dvadesetogodišnju robiju.

Njegovo držanje na sudu bilo je skandalozno. On je bio ubeđen da je zadužio narod i da je delo koje je počinio bilo njegovo pravo – jer ga je odbila. Ovaj slučaj nije izazvao samo ogromno zgražavanje javnosti, već je pokrenuo i veliko pitanje: Da li je Rosa Satarić morala da umre?

Čovek koji je bio takvog psihičkog stanja nije morao da bude na slobodi, pa još bez svakog nadzora, sposoban da upotrebi svoj revolver i ubije kadgod poželi.

“Prošle zime pred Okružnim sudom u Beogradu lomila su se koplja oko toga da li je Milorad Golubović normalna i uračunljiva osoba, sposobna da krivično odgovara za ubistvo Rose Satarić koju je godinama proganjao – ljubavnim ponudama i drastičnim pretnjama”, pisale su beogradske Novosti naredne godine.

“Duševni bolesnici koji pokazuju agresivne sklonosti predstavljaju opasnost za okolinu. Zato je potrebno da društvo povede o njima preventivnu brigu, što će reći, da ih stavi pod starateljstvo ili prismotru, ili da ih odvoji od porodice i smesti u bolnicu – pre nego što dođe do krivičnog dela.

“Duševne bolnice, kao i druge zdravstvene ustanove, muče svoju muku – i sa sredstvima i sa kadrom, i sa prostorom, pa nije čudo što ne drže otvorena vrata za potencijalne prestupnike koji nose jedan od danas učestalih epiteta: psihopata, psihoneurotičar, maloumnik itd.“, tako je štampa obrađivala ovu temu.

A posledice rata, užasa i traume koje je preživeo, ali koje nije tako mogao da shvati, uzele su zastrašujući danak u miru. Nesrećnu ženu nije imao ko da zaštiti.

Nažalost, nije poznato kakav je bio kasniji život porodice žrtve, nedužne Mirosande Satarić, kao ni to da li je ubica po izlasku sa robije ponovo izvršio neki zločin.

Kurir.rs/Kaldrma