Na konju je ujahao u ministarstvo, robijao zbog pesme! Ovu stranu srpskog velikana ne znate: Odbio je da mu sklone sina sa fronta, on potom poginuo

U ovom manje poznatom delu, u kom se, a kako bi drugačije, šegači od početka, naglašava se da "posle ženidbe čovek i više nema autobiografiju", te ga do venčanja, za koje je pozivnica tu na zidu, i piše.

- A uistinu brak Branislava Nušića i Darinke, rođene Đorđević, bio je vrlo skladan - priča nam istoričar umetnosti Danijela Odabašić.

Brak su i deca, a Nušića je nadživela samo ćerka Margita Gita Predić Nušić, koja i ostavi 1956. Muzeju grada Beograda 492 očeva predmeta. Samo deo njih je ovde, pa i porodične fotografije, na kojima je i Strahinja Ban - simbol mladosti Srbije žrtvovane za slobodu. Jedan od 1.300 kaplara poginu 1915. A pitao je ranije regent Aleksandar Nušića treba li mu što, aludirajući da to da sina mu izvuče sa fronta, što je bio manir vlasti i moćnih. Odgovor je bio - ne!

"Mesto trošne kamene ploče, ovom knjigom tuge i bolova beleži ti otac grob", počinje Nušić svoje delo "Devetsto petnaesta - tragedija jednog naroda", takođe malo poznato, a ovde pomenuto.

- Imao je moralne vrednosti, nije želeo nikakvu protekciju. A znamo i da je pisao dela u kojima je kritikovao društvo i vlast, za šta je sinonim čuvena "Gospođa ministarka" - kazuje Odabašićeva, te veli o rođenju Alkibijada Nuše, Cincarina od oca Georgiosa Nuše, trgovca, i majke Ljubice, koji je svoje ime posrbio:

- Datum rođenja je diskutabilan, biografi govore da je rođen 20. oktobra ili 8, a u legatu postoji razglednica gde piše 6. oktobar, a čak kod njih postoji i dilema da li je rođen u Smederevu ili Beogradu. Sam Nušić duhovito u "Autobiografiji" navodi da nijedan grad nije hteo da pristane na to da je on u njemu rođen - govori Odabašićeva.

I dok svi znamo Živku ministarku, Aleksu Žunjića, sreskog špijuna, Jevrema Prokića, Agatona..., likove koje vazda možemo prepoznati oko nas, slabo se znaju neka druga dela. Pa i sama "Autobiografija", u kojoj opisuje svoje robijanje zbog - pesme!

"Srpska deco, što misliti znate,

iz ovoga pouku imate:

u Srbiji prilike su tak'e,

babe slave, preziru junake,

zato i vi ne muč'te se džabe,

srpska deco, postanite babe",

napisao je, između ostalog, u "Pogrebu dva raba" 1887. u Novom beogradskom dnevniku.

- Na sahranu čuvenog majora Mihaila Katanića, koji umre od povreda zadobijenih u ratu s Bugarima, a koji povede kralj Milan i koji izgubismo neslavno, junaka koji je na bojištu oteo srpsku zastavu od neprijatelja, i koga je taj neprijatelj poštovao, nije došao ni kralj niti iko od službenih lica. Ali kralj Milan je tog dana bio na sahrani majke generala Dragutina Franasovića. I tada Nušić piše "Pogreb dva raba", a potpisuje se kao Gasarče, što je petrolejska svetiljka, a u stvari metafora za njegovu potrebu da osvetli nepravdu. Dobija dve godine robije zbog uvrede kralja Milana, a nakon molbe oca izlazi posle tri meseca - priča kustoskinja dok gledamo citat iz "Autobiografije", baš s robije.

"Među prvima u mome novome društvu prišao mi je jedan vašarski kesaroš, mignuo okom na mene kao da bi hteo reći: 'Poznajemo se sa aranđelovačkog vašara!' i pružio mi prijateljsku ruku:

- A uhvatiše braća, a uhvatiše?

- Uhvatiše!

- Ajd ti piši pesme, a ja ću da kradem, pa ćemo se sresti kroz jedno dvadeset godina. Upamti, srešćemo se. Ja ako ne doguram da budem narodni poslanik, ono doguraću sigurno da budem predsednik upravnog ili nadzornog odbora kakve banke. Javiće se verovatno dotle jedna ili dve knjige tvojih pesama, sa tvojim potpisom, ali će se javiti dotle i stotine hiljada akcija sa mojim potpisom. Tvojim će knjigama svaki dan padati cena, a mojim akcijama rasti; tvoju će knjigu ceniti dvojica-trojica takvih kao što si ti, a moje će akcije imati cenu i na samoj berzi; tebi će se smejati kad prođeš kroz čaršiju, a o meni će se s poštovanjem govoriti. Je li tako?

Sa zaprepašćenjem sam slušao kesaroša kojega ću odista sresti kroz dvadeset godina."

Uz ove značajne redove, tu su i citati iz škole, kojima se svako smeje, jer profesor u nedostatku globusa upotrebljava glavu druga Sreta, inače glavatog, a Nušić omrznu čigru zbog fizike...

Karikature na sve strane. Komediograf kroz mnogo viđenja, pa i Bete Vukanović, koja mu daruje lovorike. Ali najveća, na centralnom mestu, jeste Nušića na konju, s turbanom. I to baš nad vitrinom u kojoj je silno ordenje (a sve nije moglo stati na ovu izložbu), pa i Orden Svetog Save, Orden belog orla...

Ovaj prizor beše 1908, nakon aneksije Bosne i Hercegovine, kad masa kod spomenika knezu Mihailu uzvikiva "Rat Austriji, rat Austriji!", a Nušić popisiva dobrovoljce da idu preko Drine, tzv. legiju smrti, kako je to opisao njegov zet Milivoj Mima Predić u knjizi "Nušić u pričama".

- Nušiću na protestu dovode konja s kojim je ušao u Ministarstvo spoljnih poslova. Imao je hrabrost i to da uradi, da s konjem uđe u ministarstvo - kaže Odabašićeva, dok Predić citira:

"U tome trenutku izlete stari ministarski momak Jovo... pa videći Nušića na konju, uzviknu:

'Ne, pobogu, gospodine Nušiću, s konjem u ministarstvo!' I uhvati konja za uzde.

'More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela', odgovori mu Nušić, ali ipak siđe s konja i okupi oko sebe glavne manifestante da se s njima posavetuje šta će dalje da počnu."

Nezaobilazni izlizani, crni cilindar je u vitrini. Spreda, gde ga hvata rukom, gotovo pobeleo. Prepoznatljiv Nušićev znak. A orijentalna radna soba, sa sve izlizanim jastučetom na kom je sedeo, možda je i slika Otomanskog carstva u kom službova u konzulatima u Skoplju, Bitolju, Prištini dok ih srpska vojska ne oslobodi.

Na radnom stolu pero, pečat, tabakera, ali i izlizane karte u kojima je uživao. Tu su nastala remek-dela i danas aktuelna. Ali i manje poznati putopisi s Kosova, etnografske studije o Ohridskom jezeru.

I dok se na vratima opraštamo od Nušića, moja deca i drugari već deklamuju one srpske babe...