"Rekla sam roditeljima da ako on umre - neću preživeti!" Potresna ispovest Valentine koja je sa samo 15 godina prošla pakao, pobedila i sada ima važnu poruku

U psihijatrijskoj ustanovi sam bila zbog bolesti mlađeg brata. Lekari su ga otpisali, pripremali su nas za najgore... On je tada imao godinu i po, a ja 15. Od kada se rodio gledala sam ga kao da je moje dete. Rekla sam roditeljima da ako on umre - neću preživeti! I njima nije preostalo ništa do da me odvedu u bolnicu na lečenje!

Oko 2.400 mladih do 18 godina svake godine bude hospitalizovano zbog duševnih poremećaja i poremećaja ponašanja, a ova mlada devojka je 2018. bila jedna od njih.

Ona za Kurir hrabro govori o problemima kroz koje prolaze mladi, o boravku u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi kao i o stigmama koje još uvek prate mentalno zdravlje.

- Brat Andrej je od rođenja imao brojne probleme, a između ostalog i malignu skoliozu. U jednom periodu mu je bilo baš loše. Faktički se borio za život. Mnogo sam to teško podnosila. Pila sam lekove i ponavljala da ako on ne preživi, neću ni ja. Roditelji su se brinuli za mene i, kako sam bila maloletna, doneli su tu tešku odluku da me ostave u ustanovi - priča Valentina.
To je, u prvom trenutku, za nju bio veliki šok. Na odeljenju na koje je primljena bilo je dvadesetak ljudi. Uglavnom adolescentata.

- Bilo nas je po dvoje u sobi. Odeljenje na kojem sam bila je poluotvorenog tipa. Posete su bile dozvoljene. Telefone smo smeli da koristimo preko dana, ali ne i posle deset uveče. Bilo nam je zabranjeno da imamo šnale ili neke velike gumice zbog mogućnosti samopovređivanja. Kada je bilo vreme obroka, stali bi svi u red, i tako bi nas odvodili.

Pored suicidnih misli Valentina se u tom periodu borila i sa ozbiljnom anksioznošću.

- Kada sam tek došla nisam se osećala prijatno. Svašta slušamo o psihijatriji, pitala sam se kakvi su ljudi tamo i šta može da mi se desi. Bio mi je izazov da shvatim da ljudi koji su na lečenju zbog psihičkih problema nisu ljudi koji idu ulicom i tripuju zmajeve već samo imaju depresiju ili neki sličan problem sa kojim trenutno ne mogu da se izbore.

Međutim, boravak u ustanovi je bio mnogo drugačiji od onog čega se pribojavala.

- Imali smo jednu sobu u kojoj smo se družili, imali smo grupne terapije, dvorište... Tamo sam upoznala i ljude koji su mi i danas mnogo dragi. Najveći broj osoba tamo je bilo sa poremećajima u ishrani kao što su anoreksija i bulimija, ali je bilo dosta i depresivnih i anksioznih poremećaja. Generalno su svi bili super. Bilo je nekoliko introvertnijih osoba, ali pokušavala sam sa svakim da nađem neki zajednički jezik - objašnjava ova mlada devojka, koja je u bolnici provela oko mesec dana i to joj je, kako kaže, puno pomoglo:

- Mladi neretko imaju probleme i izazove, ali često ne pričaju o tome. Osećaju se loše i samim tim što osećaju to što osećaju. Stide se. A to nije sramota. Svi tokom života prolazimo kroz poteškoće. Kada bi svi vodili računa o mentalnom zdravlju barem koliko o fizičkom, svet bi drugačije izgledao i bio bi mnogo bolje mesto.

Valentina je izašla iz bolnice nedugo pošto se i njenom bratu iznenada popravilo zdravstveno stanje.

- Mama mi je jednog dana došla u posetu i rekla da je Andrej mnogo bolje. Niko ne zna kako se to čudo desilo, jer su nam doktori govorili da nema šanse da preživi. Ustala sam iz kreveta kao najsrećnija osoba na svetu, ništa više mi nije trebalo osim te informacije.

Njen brat se i dalje bori sa svojom bolešću, ali je mnogo bolje, a bori se i Valentina koja i dalje ponekad ima napade panike i anksioznosti, ali mnogo bolje poznaje sebe i ima više veština da se sa tim izbori.