Daj da te Kurir slika, da te tata vidi! Sleteo danas iz Ciriha, pa u kafanu, ujutru nazad: Ovako se u "SFRJ" slavio 29. novembar! "Jugoslavijo, Jugoslavijo"!

Ogrijalo sunce sa Kosova polja ravna... Veseli se, srpski rode, srpski rode zbog slobode... - trešti kafana SFRJ.

- Pevačica! Sad ćemo da testiramo društvo!

- Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana... - ustaje cela kafana, šire se ruke.

- Jugoslavijo, Jugoslavijo!

Možda je povod postao isuviše bled, ali je zabava ovog petka bila vrhunska. Za sve koji su i preko Drine i preko Save, pa i preko pola Evrope potegli u SFRJ. A to im je i trebalo.

Stajemo blizu savskog pristaništa. Svetli gore u mraku natpis "Kafana SFRJ" i petokraka. Uz dugačke metalne stepenice pravac u uspomene. Tito na sve strane.

- Kad zasvira sirena 4. maja u 15.05, svi mirno - baš neki dan, kad se dogovarasmo o ovoj reportaži, urednik Fis i ja pričamo koleginicama, onima rođenim u godinama pošto je SFRJ otišla u istoriju.

- Što? - jedna će.

- Kad zavije sirena, skočiš iz klupe ko oparen, a učiteljica već spremna. Minut ćutanja za druga Tita.

Maršala, što posta tog istorijskog 29. novembra 1943.

- A štafete - razvezasmo od Kulina bana, ko moje ostarele tetke priče iz Drugog svetskog rata. Napamet ih znam.

Još pamtim onu kišu ko iz kabla kad smo pred robnom kućom u mom mestu čekali da prođe štafeta. Prvi ili drugi razred. Potom štafete više nije ni bilo.

Čeka nas sto do zida. Sutjeska, Tito... ređaju se knjige. A prikovane su i registarske tablice. One s petokrakom, Dubrovnik, Beograd... Tu su i srpske PE na ćirilici. Peć. I one su istorija. Te nađoše mesto na zidu. Jedan od vlasnika kafane je Pećanac, da ga sećaju.

Plan je bio da u SFRJ odemo po podne, da uhvatimo one goste za dana, ali i one "zagrejane", kad krene živa muzika. Potera nas na poslu, pade noć dok završismo...

- Za dana bilo više starijih. I dvojica, kažu, ostarelih generala. Došli iz Hrvatske - pričaju domaćini.

- Oprostite, pasulj nam se već pojeo - konobar će.

To je ovde tradicija. Časti kafana dok ima, na Dan republike. Uz to ide i kuvano vino i rakija. Isto časte.

Pogled mi osta na goblenu - grb s čuvenih šest buktinja, ispod izvezeno 29. XI 1943. Setih se krivudavih ulica i sipljive jesenje kiše iz autorskog teksta istoričara Momčila Pavlovića, koji lane napisa za Politiku. Beše jubilarnih 80 godina od Drugog zasedanja Avnoja, dana kad je rođena druga Jugoslavija. Kad ga čitaš, kao da si tamo. I samo još na nekom ćošku, pod nekim ćepenekom, da sretneš Leku ili Đida. Toliko mi se svideo da sam ga prenela na Kuriru.

"Jajce 1943. godine, grad u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koji je tokom rata nekoliko puta prelazio iz jednih u druge ruke. Od avgusta 1943. do januara 1944. samo mesto sa okolinom kontrolisale su partizanske snage", fakt je kojim je počeo Pavlović.

"Pod samim zidinama starog grada, u nekoliko niskih bosanskih kućica (...) drugovi Tito, Kardelj, Ranković, Đilas, Pijade pripremali su Drugo zasedanje Avnoja... Krivudavim ulicama, po sipljivoj jesenjoj kiši, pristizali su većnici (...) iz raznih krajeva."

Evo ga i njeguški pršut. Na buretu. Secka se natenane.

Za velikim stolom društvo već veselo. Gro iz Kraljeva. Ali i iz Modriče, Šamca, potegla dvojica i iz Švajcarske.

- Pa vi mora da ste jugonostalgičari teški kad se sa svih strana skupiste - velim.

- Ma mi smo ti ekipa, društvo. Već šesta godina ovako 29. novembra. Ovde je najbolji provod. Pusti Jugoslaviju... Nego, Šapić nam malo pokvari "protokol". Zaginemo ovde, pa nastavimo na splavovima. Al' nema ih više - smeju se.

- Ja sam poslednji Titov pionir - dodaje najmlađi.

A baš nedavno posla mi brat sliku, preturao po starim albumima. Mi pioniri. Kakvi smo bili smešni. A kakvi smo tek smešni mojoj deci. Pa još kad sam im deklamovala pionirsku zakletvu.

"Danas, kada postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč - da ću voleti našu samoupravnu domovinu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, da ću razvijati bratstvo i jedinstvo i ideje za koje se borio drug Tito" - slušaju i ne veruju šta im govorim.

- Daj da te Kurir slika, pa da te tata vidi. Napišite: "Tata, Grga, stigao sam" - smeje se doktor nauka.

- Sleteo danas iz Ciriha u kafanu, ujutru nazad za Cirih.

- Nek ga roditelji vide bar u Kuriru.

A Darko pozira s bording kartom leta iz Ciriha od ovog 29:

- Da se provedem, pa nazad.

Pored ceo sto iz Šamca. Drugi vlasnik je odatle. Nazdravljaju. Toči se vino.

- Ne kvari ljubav brakom, ni vino kiselom - smeje se Teodor.

Nad glavom vise tiganj i beli luk. Na sve strane. Pa i pored svake slike Tita.

- Radi uroka - smeh.

- Nikako mi se ne da, a volela bih da odem u Šamac, u muzej posvećen Milici Babić - velim.

Muk.

- Aaa, jes, ima muzej - prasnuše u smeh.

- Krećemo u četiri, ima mesta.

Ustaje i muzika. U fulu. Pevač s dve pevačice. Dekolte, minić... sve po pe-esu.

- Da zakopčam ja jeleče, ne treba mi, nano, znaš da momci vole kad je otkopčano... - trese se kafana.

Kreću dinari, kreću evri...

Eve je i "Lela Vranjanka".

I stolovi pored društva iz Šamca!

- Da ti kažem, žalim za Jugoslavijom. Bio je to sistem, sve mi je valjalo, dobar narod. Upišem ti ja Vojnu akademiju 1991. na Banjici, 50. klasa kopnene vojske. Zarati se, vratih se na Ozren da ratujem i tu bi kraj. Držim menjačnicu - Branislav će.

- Isplati se - dobaci neko.

- Aman, osta li ko u Šamcu danas - čudim se.

- Osta portir - nazdravljaju.

- Vadi, vadi pare - eto je pesma, nikad čula, al' peva tu jedna, ispašće, državna službenica iz Beograda. Ima poneko i odavde.

- "Dovoljno je to da mi kažeš ti: Dragi, ne mogu bez tebe živeti"...

- Joj, pogodi me pesma, ovo je bio prvi ples kad sam se ženio - ote se za našim stolom.

- Koju ćemo sad da naručimo - konsultacije pokreće kolega, došao "samo" na piće.

Važna posla ima sutradan - valja ići u Bosnu, kod druga, svinjokolj. Pa nazad u noćnu smenu.

- Tražite drugog vozača - pišemo u internoj grupi.

E, moji Jugosloveni, a svinjokolj?! Zna se šta se radilo 29. novembra za dva neradna dana u Jugoslaviji.

- A imamo i to, bez brige - ekipa će iz Republike Srpske.

- Jutros sam zaklao dve. Ujutru topim mast, čvarci, kobasice!

- Jes, posle kafane - smejemo se.

- Majke mi, ne veruješ mi. E poslaću vam sliku. Aj sad živeli. Još nisam ni smio doći ovde. Imam ženu i četvoro dece, ne daju mi. Živ ti ja, nemoj me slikati.

- Živeli - eto ga i Vlastimir Marković, menadžer iz SFRJ. I on je tamo negde od Šamca.

- Tito je naš najskuplji brend! Uspeo je sve da zavede, ceo svet. A ko će drugi da slavi Dan republike nego mi! Pa pruga Šamac-Sarajevo simbol je stare Jugoslavije. Za šest meseci 242 km pruge! To danas ne mogu ni Kinezi!

- Mi ovde točimo nostalgiju! Živeli vi meni. Obično tramvaje u četiri dočekamo - diže čašu.

- Samo za ekipu iz Vinkovaca - pevač je već dole kod još jednog veselog stola.

Ček da vidimo ko je to potego iz Hrvatske.

- Ja sam pionirka, a ovo je omladinka - upoznajemo zgodne gošće.

- Majke ti, nemoj nas slikati. Mi smo ti državne službenice, kud ćemo kad nas vide usred Beograda, u kafani SFRJ!

Ekipi iz Kraljeva stigao "ujak". Vlast je u gradu, iz SPS.

- Gde bez nas Dan republike!

- Ajmo, Crnogorci - viče pevačica.

- Leti, leti, bijeli golube iznad moje Podgorice - ojha!

I Berane je tu. A i Sjenica. Razvigor.

- Ne znam to ja za Jugoslaviju toliko, ali moji su stvarno jugonostalgičari. Stalno o tom životu pričaju.

Seda s nama ekipa iz Modriče. Dva para i vozač. On vodu pije.

- Bili mi danas, pa išli na Zvezdu - Bajern i evo nas opet - vele.

Sad će tek da slave. Razbila Zvezda.

Ulazi dečak s ružama. Kavaljeri su za stolom...

- Igraj, mala, na stolove, daću kola i volove... - lom je.

- E, kulira me ova pevačica. Neće moći.

- Opančići, sitan vez, dođi, mala, al' oprez. Dođi, mala, kad se smrkne, hoće da se crkne - eve je kolegina, bez nje ne može veselje...

Ajmo. Ne čekamo tramvaje. I ne idemo u muzej...

Slike čvaraka od Šamca nema. Al' zaklaše svinju u drugom kraju Srpske...