"Bože, posebno ti hvala na svemu što mi nisi dao" Iza ovih reči krije se jedna od najvećih borbi i ljubavi u Srbiji: Počelo je rođenjem 4 sestre na Veliki petak

Porodica Gaćeša, ona čuvena po prirodno začetim četvorkama, ljubazno nam otvara vrata svog doma u Krnjači. A i otključava "kapijicu" dnevne sobe. Vole Ina, Irina, Inda i Iris u hodnik, vole uz stepenice.

Dve i po godine su im. Samo Ina hoda, ide u vrtić, kao i najstarija Iskra, od pet leta.A rođena je Ina sa 790 grama. I uspela je. Sestrice, koje su imale po kilogram, još nisu. Uz zid - penjalica, na velikom ogledalu. Na TV crtani, Iris ga gleda. Na podu ispružena Irina, a Inda je "čačka". Ina ne staje, već je oborila plastičnu stoličicu na sebe. Zoka foto-reporterka i ja skačemo. Mama Marija je opuštena. Sve je okej.

Rođenje sestara Gaćeša na Veliki petak, tog 22. aprila 2022. obradovalo je celu Srbiju. Ali radost roditelja nije dugo trajala. To niko nije znao punih godinu i po.

- Dve nedelje po porođaju, a bio je Vasilije Ostroški (12. maj), Irini su se pojavile tri ciste na mozgu, najteža dijagnoza - cistična PVL (periventrikularna leukomalacija). Kasnije su pukle, ali su ostali ožiljci. Zvanično sada ima cerebralnu paralizu. Kad su nam to saopštili, prva pomisao mi je bila: "Ubiću se. Skočiću sa trećeg sprata Instituta za neonatologiju!" A druga: "Čekaj, pa ja imam decu! Otkud ta samoživost da sebi oduzmem život?! Ako me ne bude, Đole neće moći sve sam" - priča Marija.

Suze joj kreću. A njih tri joj već stoje u krilu. Penju se. Hvataju krstić oko vrata.

- Krili smo Irininu dijagnozu. Kad su izašle kući, leže tu, a osoba kojoj sam to rekla kaže: "Jao, jadna." Uf, to mi je bilo... Ne treba joj sažaljenje, već ljubav, kao i svima. I malo više rada. Sledeća dijagnoza došla je za gotovo godinu i po, na Svetu Petku (27. oktobra) lane, na dan kad su začete. Cerebralna paraliza i kod Inde i kod Iris!

Tad je spas bio najpreči. Vide ga u transplantaciji matičnih ćelija. Cela Srbija skuplja novac. U martu, pa avgustu ove godine urađene su im autologne transplantacije - koštana srž je uzeta iz njihove karlice, odakle su prvo izdvojene, a onda im i vraćene njihove matične ćelije.

- Nakon prve transplantacije su motorički jako brzo napredovale. Irina, čija je dijagnoza kao početak paraplegije, počinje da se diže uz nameštaj i pravi male korake. Inda ustaje uz nameštaj i pravi bočne korake, dok je Iris na tik da se pusti. Od druge transplantacije su kognitivno napredovale. Irina zna čak dvadesetak pesmica, a Iris i Inda su progovorile - Marija će.

A čim su saznali da nosi četvorke, Mariji i Đorđu lekari su predložili redukciju dva ploda, što nije neuobičajeno - da bar dva iznese do kraja:

- Međutim, čitali smo da redukcija često izazove pobačaj, a česta je pojava i sepse. I zato to nije bila opcija. Posebno jer je između nas 17 godina razlike, a i pre Iskre dugo nisam mogla da zatrudnim. U glavi mi je bilo - ako treba da se rode, rodiće se.

Kaje li se sada?

- I da su samo dva ploda ostala, niko ne može da garantuje da bi bile zdrave. Pa sve četiri su bile zdrave do porođaja, u papirima piše da su prilikom rođenja ostale bez kiseonika.

Uz vežbe i transplantacije, slamku spasa nalaze i u veri.

- Sve nam se, kao što vidite, dešava na praznike - začete su na Svetu Petku, rođene na Veliki petak, a trebalo je na Blagu Mariju (4. avgusta), Irinina dijagnoza došla je na Vasilija Ostroškog, onda Iris i Indina na Svetu Petku, druga transplantacija na Veliku Gospojinu (28. avgust). Zato se Đorđe krstio 1. juna ove godine, pa smo se 29. juna venčali i u crkvi, na moj 30. rođendan. Manastire volimo. Kad smo ih prvi put prineli moštima Svetog Vasilija, zacenule su se, kao što sam i sama. Svaki put kad odemo na Ostrog, tresu mi se noge, bojim se nečega, ali sam i srećna. Sada najčešće idemo u Ilinje, kod oca Isaije - priča Marija i nastavlja:

- Kad smo saznali Irininu dijagnozu, nisam mogla kod psihijatra, odnosno da pijem terapiju jer sam im nosila svoje mleko svako jutro na Neonatologiju. I utehu i snagu našla sam u crkvi. Zahvalna sam bogu što su žive, ovakve kakve su. Svaki roditelj želi da mu dete bude zdravo, ali one su nas mnogo naučile - ne bismo znali koliko smo jaki i koliko možemo. Pitanje je i da li bismo ostali zajedno. Ovako znamo da moramo da funkcionišemo zajedno. Kažu da zaljubljenost prođe, ali kod nas je ljubav sve veća i veća, iz dana u dan.

Ali ima i mračnih momenata. Normalno.

- Samo sam jednom, kad mi je bilo jako, jako teško, pomislila - zašto se to nama dešava. A onda mi se odgovor sam nametnuo - verovatno zato što smo dovoljno jaki da to i iznesemo. Više puta su nam lekari predlagali ustanovu u kojoj možemo da ih ostavimo, uz rečenicu da imamo dvoje zdrave dece. Pa i to da je najbolje da nađemo način da odemo u Ameriku, jer ih tamo usvajaju i sve im je dostupno. Poslednji doktor nam je rekao da su matične ćelije bacanje para i da je bolje da taj novac uložimo u zdravu decu - veli, a već obe plačemo.

Stiže i Iskra, probudila se. Ne ide u vrtić, kao ni Ina. Vladaju boginje, a nisu vakcinisane. U međuvremenu ušao je i Đorđe. Uze jednu ćerku. Iris je već kraj pulta u kuhinji. Ode kafa. Opet skočih. Oduzeh se. Srećom, već nam se ohladila.

- Nema veze - opušteno će Marija:

- Iris zovemo "alpinista". Svaka ima nadimak. Inu je tata prozvao "supersonični tenkić", Inda je Dinda, jer se rimuje, nema značenja. A Irina je Žozefina, Žozi, tako je svi i zovu.

Preseče nas Iris, te dođosmo sebi:

- Znate, mi živimo sasvim normalno. Svađamo se oko gluposti, kao i svi. Eto, baš sinoć smo se svađali kako ćemo ogledalo da postavimo. Kad su se one rodile, razvodili smo se dva puta dnevno. U tim prvim mesecima bio je pakao, moj rekord je 42 sata nespavanja, Đoletov 38 sati. A prema ćerkama se ophodimo kao da su potpuno zdrave. I živimo život. Spakujemo se, izađemo u grad, u igraonicu. Idemo na sva mesto gde idu potpuno zdrava deca.

- I ne družimo se sa onima koji nas sažaljevaju - upada Đorđe, a Marija nastavlja:

- Ali kad nam je bilo najteže, ostali smo sami. Prijatelji su se razbežali. Ostali su samo kumovi i nešto malo pravih prijatelja. I zato kažem - hvala Bogu pa se pokazalo ko je prijatelj, a ko nije.

Nema vremena za žaljenje.

- Postoji tuga. Ali ne žalim. I da mogu da vratim vreme, opet bih ih rodila. One su neizmerna ljubav. I neizmerna snaga. Tako je trebalo da bude. Svako nosi svoj krst. Nas nekad naš povije do poda, ali mi se ispravimo i nastavimo dalje - obrisa suze, pa se uspravi:

- Ne vraćamo se unazad. To je gubljenje vremena. Ne idemo previše ni u budućnost. Dan za dan i korak za korak. Malim koracima do cilja - moraju da hodaju...

Krećemo. Uskoro će vreme za fizikalnu terapiju. Na krevetu, tik do ivice, tu kraj vrata, već stoji Irina. Po treći put skačem:

- Pašće!

- Opusti se, uključuje svetlo - oboje će uglas.

A malena skrenu pogled s prekidača na mene. Preslatke crne oči me prate. Otvaramo "kapijicu", pa i ulazna vrata. Iris već šmugnu četvoronoške napolje. Tamo je dočeka Mrvica. Štene nađeno na putu od manastira.

- Jedina beba u kući koja se ne zove na I - smeje se Marija.

Sa sprata silazi Iskra, koju ne primetismo ni kad se iskrade. Poklanja nam crteže. Istopismo se Zoka i ja.

Doviđenja, dobri ljudi...