"Otac i brat su bili protiv, a majka je izgovorila 'Želim da srce mog mrtvog sina nastavi da kuca'": Doktor Knežević o slučaju koji je nekome spasio život
Mogli smo da spasemo više od 100 života ove godine, ali od 28 porodica s kojima smo razgovarali o doniranju organa svog preminulog člana svega devet njih je dalo saglasnost i urađeno je ukupno samo 30 transplantacija organa i tkiva. Tih 30 odsto je najmanji procenat saglasnosti za 10 godina, koliko ovo radim. A oko 1.600 pacijenata je na listama čekanja za transplantaciju. Ljudi u Srbiji moraju da shvate da je doniranje organa normalno, da će tim humanim činom omogućiti nekim roditeljima da i dalje imaju svoju decu, nekoj deci da rastu pored roditelja, braći da imaju sestre, sestrama braću... I da će neko njima drag, ko je, nažalost, izgubio bitku za život, kroz sve te ljude na neki način živeti, kaže za Kurir anesteziolog asist. dr Saša Knežević, koordinator za transplantacije UKC Srbije, i ističe:
- Oduševila me je nedavno jedna porodica iz zabačenog sela na kraju Srbije. Otac i brat su najpre negativno reagovali, ali sasvim pristojno, a majka je rekla: "Želim da srce mog preminulog sina nastavi da kuca, ako je to moguće". I nesebično dala saglasnost, što su potom učinili i otac i brat, čime su pomogli nekoj drugoj porodici da bude srećna. Zahvalan sam svim porodicama koje su u velikoj ličnoj tragediji pomogle drugima.
Doktora Kneževića upoznala sam lane, na usponu na Crni vrh, u čast devojke koja je preminula nakon transplantacije pluća. U čast Tijane, ali i svih onih koji nisu dočekali drugu šansu za život, kao i onih koji su živi zahvaljujući nečijem "da". Vodila sam tada i moju Jovanu da vidi, zna i shvati koliko znači donorstvo, a dr Knežević je poveo svoju stariju ćerku. Poneli su i zmaja. Pustili smo ga na najvišem vrhu Divčibara. Kao znak počasti preminulima, ali i nade za sve čiji život zavisi od drugog. Jer srce, pluća, jetra... ne mogu se kupiti.
I baš zato što organi nemaju cenu, Srbijom je odjeknulo da smo u svega nekoliko dana imali tri donora, što omogućava 17 transplantacija (po tri srca i jetre, pet bubrega i šest rožnjača). Reklo bi se, krenulo nam je.
- To je i dalje nedovoljno. Po kriterijumima, trebalo bi da imamo oko 70 donora godišnje, a mi ove godine još nemamo ni 10. Srbija može mnogo više i bolje, naši građani to zaslužuju. Porazno je što naši građani moraju u inostranstvo na transplantacije jer nemamo dovoljno donora. Nismo imali dovoljno razuma da im damo te organe, nego smo ih zakopavali i spaljivali - priča dr Knežević.
U poslednje vreme donori su uglavnom pacijenti kog kojih je nastupila moždana smrt usled krvarenja u mozgu.
- Statistike pokazuju da je najveći broj ovakvih smrtnih slučajeva na prelazu između jeseni i zime, zbog promena vremena. Inače, u porastu je, i u svetu, umiranje usled krvarenja u mozgu kod mlađih od 40 godina. Leti imamo dosta trauma glave, što je drugi uzrok moždane smrti, i tu su najčešće motoristi - ističe doktor.
Najteži je razgovor s porodicom kako bi dala saglasnost za doniranje organa, ćelija i tkiva.
- Povrede i bolesti njihovih najbližih, usled kojih nastaje moždana smrt, dolaze iznenada. Porodica nas prvi put vidi tad, kad se susreće sa iznenadnim gubitkom voljene osobe, na koji različito reaguju - neki burno, neki su potpuno povučeni - kaže Knežević i dodaje:
- Ne ljutim se na ljude koji nisu dali saglasnost. Razumem tragediju koja ih je zadesila. Ali razočaran sam što je to naša realnost, umesto normalnog, rutinskog doniranja organa. Sad treba da analiziramo zašto smo kao društvo došli do tog nivoa i kako da rešimo da nam ne umiru ljudi na listama čekanja za organe.
OTAC SINU DONIRAO ORGAN
PREDSEDNIK VUČIĆ OBJAVIO VAŽNU VEST ZA PENZIONERE: Gledaćemo da uvećane penzije svima legnu do 6. januara!