"Sanjamo svoj san. San o sreći... A znaš ti i znam ja da to sanjarenje neće dugo trajati": Ovo nije obična pesma, jer ju je napisala Irena i recituje Milan!

- On je moj dečko - smeje se dobrodušna Irena, na šta se Milan stidljivo osmehnu, a tople oči zasijaše.

U Zaječaru smo. Put od centra grada, onog koji nam dade i Nikolu Pašića i Zorana Radmilovića, do ove kuće je nekoliko minuta autom. Ali uličica u kojoj je kuća je zemljana. Dočekuje nas povijena žena sa štapom - Mirjana Đorđević. Predsednica je udruženja L daun, a pre svega Irenina majka.

U kući svega i svačega. Jer pod ovim krovom staje mnogo. Žive dve žene, ali i obitava celo udruženje. Pa je i naslagan sav inventar koji nabaviše dok imadoše prostorije u gradu.

Kuća u Štipskoj ulici sve je za tridesetak osoba s Daunovim sindromom i njihove porodice. Mesto okupljanja, vežbanja, dom u kojem su svoji na svome. Jer oni su porodica - velika porodica.

U dnevnoj sobi nas dočekuje njih 10, momaka, devojaka i poneki roditelj. Toliko koliko može da ih sedne u neveliku sobu.

- Ćao, Jelena. Mnogo ti je lepa slika na Vajberu - veselo me grli Irena, koju prvi put vidim.

Za goste kuhinjski sto. Taman da stanemo svi. Na njemu i jedna mašina za šivenje. Dve su na podu, ali jedna ne radi. Donacija. Važno za sve njih. U mašini je roze konac. Mirjana cepa parče plavog materijala. Od okrajaka, još malo ih i imaju.

- Firma koja šije posteljine dala nam je okrajke. Hvala im puno, ali i toga nestaje - veli Mirjana.

Irena je već za mašinom.

- Ajde, kako smo rekli, prvo porub. Pravo, pravo... Tako. Pa sad s druge strane, pa dole.

I očas posla nasta jastučnica za Jovanino jastuče.

Joka, kako je svi zovu, tu je s mamom Sandrom. Istu muku dele, genetika. Sama je napravila jastuče.

- Uradila je ručno šiveni jastuk, ali nismo bili baš zadovoljni, pa ga je preradila i napravila ovo vrlo lepo jastuče - priča Mirjana, dok je Joka već za mašinom.

Veze kao singerica, što bi se reklo.

- Kuvar, ajde, okreni se da ti vežemo kecelju - Irena će.

Dušan se osmehuje. Završio je redovnu školu za kuvara.

- Mnogo volim da kuvam. I sve spremam - stidljivo će.

- Stalno nam pravi palačinke i kiflice - dodaju drugari.

- Najviše volim palačinke s džemom od kajsija - veli Dušan.

I ove kecelje su šili! I izlagali.

- Pravili smo i torbice od somota, u saradnji s Crvenim krstom. Bile su to aplikacije na torbici vrlo lepo izrezane, obrađene. Dugo se radilo. Mnogo znači što tako vežbaju. I slikaju. Ali kuburimo s materijalom, skupe su nam boje. Sve se svodi na malo tempera i poneku olovčicu ili drvenu boju, a oni su već veliki, treba da rade sa akrilnim bojama, onim pravim - priča Mirjana.

Na krevetu je i Tanja. Ćutljiva. S mamom Cvetanom je došla.

- Bila je jako vesela i srećna dok je radila. S radošću je svaki dan išla na posao u Zaštitnu radionicu DES. Ali, kad se to privatizovano, otpustiše je i od tada se povukla u sebe - priča mama.

Ostalo im je samo da se skupljaju u udruženju.

- Postojimo od 2005. na inicijativu Društva za Daunov sindrom Srbije. Imamo 31 člana plus naše porodice, jer svi delimo istu sudbinu. U mojoj kući smo i počeli, a 2009. nam je gradonačelnik dao da koristimo jedan prostor zajedno s još jednim udruženjem. Međutim, to je restitucijom vraćeno i sad smo opet ovde - priča Mirjana.

Peć je naložena. TV uključen, utišavaju ton da se čujemo.

- Imali smo i predstave. Spremamo i balet, zimi, kad ložimo - hvale se.

- I bili smo u "Dušku Radoviću", učestvovali u "Priči o sreći" - Mirjana će.

- "Priča o sreći", jeste, jeste - dodaju svi.

Gostovali su i u okolnim selima, u školama. A vole i da putuju, da se druže. Posećuju se sa udruženjima po Srbiji. Vole život, iako nije nimalo lak.

- Kurir televizija ima mnogo lepe domaće serije - Irena će nam.

- Ali htela bih da gledam i neki drugi program. Mora doplata.

- E, to ne može - savi glavu Mirjana, pa nastavi:

- Ne da slušni aparat, za čiju doplatu mesečno dajem 12.000 dinara.

Tad pogled vratih na sto kraj kreveta. Gomila, i to ogromna, lekova. Nema čega nema. Daunov sindrom nije jedina muka. Uz nju uvek ide još njih.

- Irena ne samo da ima slušni aparat, vidite da ima problem i s vidom. A tu je i aparat za slip apneju. Mora da ide i na jednu operaciju...

I ovo okupljanje ne zavisi samo od veličine prostora koji dele.

- Sve zavisi od mogućnosti. Eto, jedan dečko je završio i na psihijatriji, imao je delirijum. Tako je s našom decom, ne zna se kad će šta - Mirjana će.

Njihova deca su i talentovana. Pišu i poeziju, vrlo lepo recituju... Krenuše recitali redom. Ponosni što sve mogu. Poče da se osmehuje i Jovan, koji je uglavnom ćutljiv. Uskače da nam drži mikrofon.

Vakat nam je krenuti.

- Aaa, ne, ne. Ne idete bez posluženja - uglas će, pa se razleteše.

Na sve misle. Tu su i medenjaci za one koji poste, pa bombone...

Grlimo se i ljubimo. Sa osmehom nas ispraćaju. Srećni što smo im došli. Srećni što će i njihova priča da se čuje...