Ovde se i zlato traži! Podiže ga sestrić cara Dušana, darova ga jedina Srpkinja vizantijska carica, a Bugari odneše dvostranu ikonu i ceo ikonostas

Kanjon Jerme. Zabelele se ogoljene stene Greben planine. Šiljati, beli vrhovi paraju nebo. Dobar put vodi kroz tunele prokopane kroz stene. Nema ovde betona, nema savremenih, šljaštećih tunela. Ovde su prizori nestvarni. A dole, desno od puta je Jerma, vekovima je čuvala manastir. Prelazimo je preko novog mosta, povisok je. Zeleni se parče raja utisnuto međ masive. I usred njega manastir Svetog Jovana Bogoslova. Kao takvog ga slabo ko zna. Ali poznat je kao Poganovo. Kakav je i naziv sela. A odakle to, samo legende kazuju. Ona koja možda i jeste najbliža istini, kako veli otac Dalibor Midić, upravnik Muzeja crkvenih starina Eparhije niške, jeste da se selo nazivalo Jovanovo po manastiru kome je i pripadalo ogromno imanje, a da su ga Turci promenili u Poganovo.

Drvena kapija vodi u portu. Usred nje nevelika, ali važna crkva. Ktitor je Konstantin Dejanović Dragaš. Ime koje ništa ne znači široj masi. Ali i te kako ima vrednost. Majka mu beše Teodora Nemanjić, sestra cara Dušana i ćerka Stefana Dečanskog. Dragaši su bili moćni velikaši. Kad se srpsko carstvo raspalo posle Uroša Nejakog, Konstantin i brat mu Jovan gospodarili su čitavom istočnom Srbijom, delovima Kosova (mesto Dragaš po njemu nosi naziv), kao i severom Makedonije, gde su vlast delili sa Mrnjavčevićima. Turski vazal, kao i Marko Mrnjavčević (Kraljević), postaje nakon Maričke bitke 1371. Ipak, podiže i svetinje.

U kuhinji odžakliji, podignutoj još u tom 14. veku, kad i crkva, dočekuje nas iguman Mardarije. Čačanin, koga putevi Gospodnji odvedoše u manastir Reževići, pa Sopoćane, a odatle 2002. u Poganovo. Nakraj Srbije, praktično u pustahiju. Ali baš odavde otac Mardarije svakog 29. oktobra ide u Crkvu svete nedelje u Sofiju da presvlači mošti Svetog kralja Milutina. Posebna čast.

Sedamo za trpezu. Čekamo da se završi krštenje, u crkvu ulazi ona doterana grupica koju sretosmo pred mostom. Na trpezi, naravno, posno. Dok jedem pastrmku, gledam oca Mardarija - pažljivo skida baš sve i sa najsitnijih koščica. Pa kad završi, hlebom obrisa tanjir. Postideh se kraj gomile mojih "punih" kostiju. A kad se setih šta sve od hrane bacih prethodno veče, deca ne pipaju...

Ulazimo u svetinju. Drvena vrata otvaraju neveliku crkvu, najpre je tu ogoljen kamen. A onda crvena zavesa otvara vrata raja - prelepe freske s kraja 15. veka još su tu. Preživele Turke, Bugare, komuniste... Car Konstantin i carica Jelena nemaju oči. Da posvedoče kakve pogane ruke haraše manastir. A on ipak opstade. Završen je 1395, one godine kad Konstantin, kao i Kraljević Marko, pogibe na Rovinama predvodeći turske pomoćne odrede.

- Crkva je posvećena Svetom apostolu i evangelisti Jovanu Bogoslovu, ljubljenom apostolu Hristovom, najmlađem, kojem je sam Gospod pod krstom poverio svoju majku rečima: "Majko, evo ti sina", dok je njemu kazao: "Evo ti majke." Svetog Jovana Bogoslava zovu i čuvarom Majke Božje - kazuje otac Mardarije, te veli:

- Konstantinova ćerka Jelena, koja je bila udata za vizantijskog cara Manojla II Paleologa i bila jedina Srpkinja na vizantijskom prestolu, a ujedno i majka dvojice poslednjih vizantijskih careva pre pada Konstantinopolja pod Osmanlije 1453, hram je nakon očeve smrti osposobila za bogosluženje i bogato darivala.

A freske su došle vek kasnije, tek 1499.

- Tek tada su Turci dozvolili freskopisanje, a freske su pravi dragulji. I prilično očuvane imajući u vidu druge svetinje iz tog i malo ranijeg perioda. Manastir je zapravo čuvao kanjon, jer je preko reke. A Bog je učinio tako da manastir nisu srušili ni Turci, niti bilo koji drugi vladari i vojske koje su prolazile - priča otac.

I uistinu. Ovo je bilo slepo crevo, zaštićeno Jermom i stenama. Sve dok se 1927. ne probi pruga, kojom je tu, iznad, iz sela Rakit, odvožen antracit iz rudnika kamenog uglja. Istog onog koji 1930. darova ovom hramu veliko zvono "za sreću i dugu vladavinu kralja Aleksandra Karađorđevića". Sve do 1960. radila je pruga, kada je izmeštena, jer prvi put ovuda prođe put.

Dođoše za njim i stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture 1966. Tad krov od ćeramide bi zamenjen limenim. A u tri etape, sve do 1974, sređivaše freske, koje su bile dosta patinirane. Jer zub vremena čini svoje. Sad će 630 godina od osnivanja hrama.

- Ceo ikonostas, koji je iz 1620. godine, Bugari su odneli 1918, pošto su ga stručno demontirali. Iza toga je stajala bugarska akademija nauka, a direktiva je došla lično od Ljubomira Miletića, sinovca čuvenog Svetozara Miletića, koji je bio istaknuti bugarski etnolog i akademik. Tada su uzeli i dvostranu ikonu, oslikanu s obe strane, koju je manastiru još krajem 14. veka darovala carica Jelena - objašnjava nam otac Dalibor i dodaje:

- Posle Prvog svetskog rata formirana je komisija za restituciju pokradenih crkvenih predmeta iz Bugarske, na čijem čelu je bio sveštenik Mihailo Popović, okružni prota beogradski, rodom Crnotravac, čija je žena bila Bugarka. Srdačno su ga dočekali u Bugarskoj, veliki deo toga je i vraćen, uglavnom crkvama i manastirima s juga Srbije. Međutim, uopšte nisu hteli da razgovaraju o ikonostasu i dvostranoj ikoni iz Poganova. Jasno su rekli da to neće da vrate. Zato je Zavod tokom restauracije šezdesetih godina sačinio vernu reprodukciju ikonostasa, koja je i sada u crkvi.

Značajne su, veli nam otac Mardarije, ovde sve freske. Gledamo rođenje Isusovo, Sretenje, Tajnu večeru, pranje nogu apostolima, Gospod ide na Goru maslinsku, raspeće... Tu je i freska, poput one u Dečanima, kako Juda vraća srebrnike, ali i jedna nesvakidašnja - kako se Juda veša na drvo.

- Pogledajte - širi ruke iguman - skidanje Gospoda sa krsta, polaganje na odar, deljenje rize Gospodnje. Kada su žene mironosice došle na grob Hristov, anđeli ih obaveštavaju da je Gospod vaskrsao. Evo ga silazak Gospodnji u ad, izvodi naše praroditelje Adama i Evu. Vaskrsenje Gospodnje i silazak Svetog duha na apostole...

Sve je u crkvi na broju, svi sveci, od Petra i Pavla, Jovana Krstitelja, preko Dimitrija i Georgija, pa i Jovana Rilskog. A tik do Jovana Bogoslova su patroni srpskog roda Sveti Simeon Mirotočivi i Sveti Sava.

I naroda je, fala Bogu, u manastiru sve više. Posebno od doba korone, kad se svi sjatismo u Srbiji i počesmo upoznavati našu lepu zemlju.

- Sve svetinje, pa i ova, značajne su nam kao pečat našeg postojanja na ovom delu zemaljske kugle. Trebalo mi je vremena da se prilagodim ovoj sredini, a priznajem, prilagođavam se i dan-danas. Ali, hvala Bogu. Nije ljudima bio lak život na granici. Narod je ovde čestit i dobar i dosta postradao kroz istoriju - veli otac Mardarije.

Utom ulaze posetioci iz Bugarske.

- Dolaze i iz Bugarske, veoma je blizu. Do granice nepunih 30 km, do Sofije 80 - otac Mardarije će, koji nas ispraća.

Idemo put Sofije. A tamo ćemo videti i oteto blago iz Poganova. Pred dvostranom ikonom ostajemo bez daha. Nestvarna je ova ostavština carice Jelena, one vizantijske, a naše s početka priče...