Ništa mi ne treba, ničemu se ne nadam, samo da s nekim porazgovaram: Zoran već 17 godina živi na ulici, tu će sam dočekati i ovu Novu godinu!

Nekada sam imao kuću, ćerkicu, radio sam dva posla, bili smo srećni... Sada sam na ulici i sam. Novu godinu ću, kao i prethodnih mnogo, dočekati bez porodice, negde po gradu. Ali nisam nesrećan, svako bira svoju sudbinu, a bog je veliki, ničeg se ne plašim sem boga, on najbolje zna zašto ide kako ide...

Zoran je upoznao svaki deo grada, zna svaki štek, a vrlo dobro je upoznao i ljude. Zatekli smo ga ispred vrata Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS) Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, u Francuskoj ulici, gde je došao po besplatni obrok.

Srdačan. Prijatan. Čestitao nam je praznike. I mi smo njemu. Nekolicina ljudi okupila se ispred crkvene kuhinje. Prijateljski su ćaskali.

Napolju hladno. Oko nas u žurbi prolaze roditelji s malom decom noseći kese s poklonima. Zvonki dečji smeh odzvanja ulicama. S druge strane, vozači nervozno trube... Gužva je svuda. Novogodišnja euforija je počela.

Sjaj šarenih sijalica na jelkama i prozorima okolnih domova obasjava Zoranove bore.

"Hoćete na kafu?", pitamo ga.

Pristaje bez pogovora. S njim polazi i gospođa u četredesetim godinama u crvenkastom kaputu s krznom. Lepe je spoljašnjosti, lepog držanja. Ali - masnica ispod oka.

"Muž je ponekad ljubomoran", kaže i odmahuje glavom. Ne želi da priča.

"Dupla votka", naruči Zoran.

- Rođen sam u Beogradu kao najmlađi od četvoro dece. Bili smo sirotinja, otac je voleo malo da popije, ali dobro, snalazili smo se. Kasnije, kad sam se zaposlio, radio sam i kao mehaničar i kao građevinac. Našao sam ženu, dobili smo ćerku. Tada mi je bilo lepo. Međutim, ćerka se udaje i odlazi u Austriju, žena se razboli. Volela je da pije kafu i puši puno. Umrla je 2006, stvari se menjaju.

Kućica u kojoj su živeli u Beogradu, kaže, bila je u vlasništvu ženine porodice.

- Jedno veče tast je popio malo više i rekao mi da izađem iz kuće. Posle se predomislio, rekao da nije tako mislio. Ostao sam tu još možda godinu-dve, ali nije išlo i otišao sam...

Jedan brat mu je takođe umro. Drugi je ratovao na Kosovu. Razišli se, izgubili kontakt. Isto i sa sestrom. Ostao je i bez posla. Firma u kojoj je radio kao mehaničar je propala. Kasnije ga je, veli, udario i autobus, nedeljama je bio u bolnici. Jedva je čekao da izađe, da ode na ulicu. Otada nosi štap i, kaže, ne može da radi.

Otad luta.

U početku mu je železnička stanica u Resniku bila dom, a onda je išao posvuda. Jedno vreme je bio i u Prihvatilištu za stara i nezbrinuta lica u Kumodraškoj ulici.

- Sada spavam gde stignem. Sačekam prvi jutarnji tramvaj, devetku ili desetku, pa se vozim. Vozačima ne smeta. Njima bitno da smo mirni, da ne pravimo nešto... - kaže dok mu je blagi osmeh na licu.

Hrani se u narodnim kuhinjama, a ljudi mu često daju neki dinar.

- Dešvalo mi se da dobijem i po 500, 1.000 dinara. Ima dobrih ljudi...

Pitamo ga ima li i neprijatnih... Oči mu zaiskre. Gleda nas sekund duže i odgovara: "Ne, ljudi su dobri, i bog je dobar."

Novu godinu je godinama slavio na ulici, ali najbolji provod je, kaže, u Kumodraškoj. Videće gde će ove godine.

- Tu donesu hranu i piće, pusti se muzika, pa se veselimo i igramo. Super je provod!

Zoran nema nikakvih želja.

- Meni ništa ne treba, ničemu se ne nadam. Ljudi jure, hoće limuzine, gomilu stvari. A što više imaju, više im treba. Ništa od toga nas ne čini srećnim. Ja sam srećan kada imam nekog s kim mogu da popijem piće, popušim cigaru i malo porazgovaram.