"Geler mi je zapalio kosu kad sam išao po drva. Znalo se, ako zapuca lezi i puzi": Bojan je bio dečak u vreme ratnog vihora koji je zahvatio bivšu SFRJ!

Potresne scene iz rata u Ukrajini Bojana Vegaru iz Hadžića u BiH podsetile su na rat koji se vodio na ovim prostorima devdesetih i na situacije kroz koje je prošao kao dečak dok je živeo u ratom zahvaćenom području.

Ova priča se masovno deli na mrežama, a govori o užasima svih ratova za "obične" ljude koji su i najveće žrtve. 

- Gledam sad snimke iz Ukrajine i čitam kako nemaju struje i vode. Odmah me misao odnese u onaj naš rat i redaju mi se slike, te znam dobro kakav je to život. Buraz i ja u hodniku stana i ono upaljeno improvizovano kandilo. Špil karti i prevrtanje pasijansa, dok se boje ne rastope. Pa partija šaha sa burazom, a kad zapuca beži u WC, jer je u sredini stana i nema prozora, tu smo valjda bili sigurni - priča on i dodaje:

- Kad smo sami, a sami bi bili svaki dan dok majka ne dođe iz stanice policije, pravili bi razne eksplozivne naprave, ili glancali pušku koju sam imao i koju mi je donjeo ćaća iz akcije, jer nije se znalo šta nosi noć, a šta dan i ko će na vrata zakucat. Nekad bi kuvali stare baterije, pa bi imali i radio, ali on se palio samo da čujemo vijesti. A onda sam se navukao na knjige i prvo sam pročitao "7.000 Dana u Sibiru", pa kompletnog Andrića, Dostojevskog, Selimovića i one crvene komplete Perl Bak i Remarka. Jeste da sam većinu tih knjiga ponovo čitao, ali bar sam zavolio knjige. Kasnije sam čitao šta god nađem, od onih velikih vojnih enciklopedija do pisanih vestern romana - napisao je on.

Izlazak iz zgrade dešavao se samo ako se ide po vodu kad cisterna stigne i to brzom brzinom, objašnjava.

- Jednom mi je kad sam po drva izašao geler kosu zapalio. Prvim mrakom ili ranom zorom bi išli po vodu za piće i to na kraj grada kod Gigovića kuća. Onako lagano na cik cak od zida do zida i trke preko ulica. Ako zapuca - lezi i prebaci se pužići do prvog haustora. Malo sačekaj i vidi šta roka, ako je broving idi uza zid i između zgrada, ako padaju granate lezi i ne diži glave - priseća se.

Što se hrane tiče, ona se delila jednom mesečno u Crvenom Krstu.

- Ako nestane ideš u pilanu po porciju, a donesi je iz pilane koja je na dnu Hadžića, a da ne prospeš iz šerpe, evo ti dukat. Jer vide nas kao na dlanu, te otići i doći, a da ne puca na tebe, bilo je ravno dobitku na lotu. U oktobru i novembru te 1992. meni je bio ovakav, doručak uštipci i riža, ručak riža, večera riža. A kasnije se malo popravilo i bilo je ikara i one ribe turske, a i ćaća je znao sa linije donjet lanč paket. Kasnije se žene uštelile pa se svašta pravilo i recepti se razni pojavili. Maslačak nije ispred zgrada mogao ostat, neki recept za med stigao, pa smo se sladili dok se ne use*emo. Sjećam se kad nam ćaća nabavi iz Kiseljaka vreću mandarina, pa se buraz naklatio na njih da je bio sav požutio i svu noć na šolji proveo, baš ko i ja od feta sira kad nam ga podjeliše u mjesečnoj gibiri, kako je to pokojna baba zvala - priča.

Oni, deca, kaže, skupljali su se po podrumima i haustorima, te bi razmenili metke za kolekciju, trotil, plastiku i uvek traženi sporogoreći štapin.

- Kako smo živi i prste imamo nije mi ni danas jasno? Ali, Bog nas je pazio i niko drugi - kaže on i dodaje da kada se pucanje pojačalo počelo se normalnije živeti. Sklanjali bi se samo kad sve gori, a krenula je i škola u podrumima.

- Još da dodam, da dolazak struje se slavio bolje od Nove godine. I evo nas, živi i zdravi, te ponekad zakukamo što je loš internet i što na televiziji ništa zanimljivo nema - napisao je on u ispovesti koja se masovno deli.