Nikola prvi u Srbiji dobio novu jetru pre 30 godina: Volim i da nazdravim rakijicom! Dr Bojić: Kad se pred Dedinjem čula ciča 300 svinja, rekoh: "Kud ću sad!"
Te 1995. Nikola Vučićević iz Beograda bio je prvi pacijent u nas kome je transplantirana jetra, i to na "Dedinju", gde je presađivanje organa urađeno nakon dugotrajnog vežbanja na svinjama
Sa slašću jede svaki zalogaj torte. U kolicima je, imao je manji udes. Ali sudbina je opet na njegovoj strani. Evo, prošlo je već 30 godina otkad je postao prvi srpski pacijent s transplantiranom jetrom!
Nikolu Vučićevića (75) iz Beograda upoznajem pre nekoliko dana u Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje". Velika je proslava trihiljadite operacije na otvorenom srcu u ovoj godini, seku tortu. U prvom je redu. Ipak je on domaći ovde, evo već tri decenije.
Sudbonosnog 12. jula 1995. seća se ko juče da je bilo. Normalno.
- Samo što sam preživeo četvrtu komu zbog jetre i taman se spremao da zamolim prof. dr Delića da me malo ranije pusti kući, imao sam neke obaveze, kad će on: "Nikola, postoji mogućnost da se danas transplantiraš." Tri sekunde mi je trebalo da kažem: "Neću napolje, idem na transplantaciju." Bez straha sam otišao u salu, čuveni prof. dr Božina Radević je uradio transplantaciju - priča za Kurir Nikola, koji je tada imao 46 godina, pa veli:
- Dvojica mladića bila su sa mnom u sobi i njima sam obećao, i ne znajući da ću stvarno biti prvi: "Ako budem prvi, ispratiću i tebe i tebe na transplantaciju lično."
Lepo, veli, živi sve ove godine nekadašnji ugostitelj.
- Ne jedem sve, ali normalno živim. Često i nazdravim, volim domaću rakiju i "džek danijels" - sa osmehom kaže Nikola, koji je pokušao, ali nije uspeo da sazna koja je porodica mladića, koji je stradao na motoru, i zahvaljući kome je i danas živ.
- Pozdravite suprugu - dobacuje Nikoli neko od osoblja "Dedinja", njegove druge kuće.
- Neki doktori su nakon nekoliko godina priznali da su imali osećaj kao da su me poslali na klanicu, jer sam posle životinja bio prvi čovek koga su transplantirali - seća se Nikola.
Tako je i bilo. Krenulo je sve na "Dedinju" i u Srbiji tada sa - svinjama. I tada, kao i sada, direktor "Dedinja" bio je prof. dr Milovan Bojić, koji baš na proslavi reče da ima najduži direktorski staž u Srbiji.
- Kad sam te 1992. došao na čelo "Dedinja", bile su sankcije, klinika, što je "Dedinje" bilo tada, zatvorena zbog svađa, a ja doveden kao neka prinudna uprava. Ali imao sam viziju - transplantacije i srca, i jetre, i pankreasa - kaže za Kurir prof. Bojić.
Sastavio je tim lekara, koji nisu bili samo sa "Dedinja".
- Dovedem Boška Peroševića, tadašnjeg predsednika Vlade Vojvodine, kod sebe u kancelariju: "Treba mi 300 svinja landras rase." On zapanjen, a moj otac, koji se tu zatekao, kaže: "Sine, dosta nam je 10", misleći da je za kuću u selu kod Kolašina. Mesecima sam jurio Peroševića, dok jednom ne nazva: "Stiže kamion večeras." Kad se pred "Dedinjem" čula ciča svinja, rekoh: "Kud ću sad kad novinari rastrube, što mi je ovo trebalo?!" - seća se prof. Bojić, pa nastavlja:
- Probudim dr Aleksandra Sanju Dujića, velikog čoveka, čuvenog imunologa sa VMA, i nekako smestimo svinje u njihovo tovilište. Zatim organizujemo najčuveniji tim za transplantaciju jetre, srca, pankreasa, najistaknutija imena naše medicine. Napravimo konzilijum i svakog utorka svaki član drži predavanje o anatomiji, fiziologiji, patofiziologiji, jetri, srcu, pankreasu..., a svakog četvrtka vežbaju presađivanje organa s jedne svinje na drugu. A potom, kao na omladinskim radnim akcijama, deo mesa pečemo u restoranu "Rad".
Uspevaju da nabave imunosupresivne lekove i rezultati dolaze.
- Kad je prva svinja preživela, dežurao sam s timom da bismo je pratili. Zove me Slobodan Milošević i kaže da je Milan Milutinović imao infarkt i da hitno idem u Institut da ga sačekam. Rekao sam da će ga čekati kompletna ekipa, a da ja pacijenta na VMA ne ostavljam. Životno je važno bilo da ispratimo koliko će i kako živeti svinja, da naučimo kakvu terapiju da dajemo i kako da se organizujemo u postoperativnom toku. Milošević je došao na VMA da me nađe i rekao: "Niko ne zna koliko si ti lud" - priča direktor "Dedinja".
Došao je red i da uče na pacijentima, a para se nema.
- Ekipu za jetru šaljemo kod prof. Pihlmajera u Hanover, gde je dosta naše dijaspore. Pomaže mi Ministarstvo spoljnih poslova, imam spiskove naših ljudi, lično ih zovem, smeštamo lekare po njihovim kućama. Ekipu za srce na isti način šaljemo u Pitsburg - kaže prof. Bojić i dodaje:
- Kad smo bili spremni, a uspeh se ne prašta, država formira koordinaciona tela za transplantaciju organa, čitajte: "Ne dajte da Bojić uspe". Godinu i po smo čekali na organ.
Dolazi vrela, sparna julska noć '95. Dr Bojić ide u Novi Sad, na poziv prof. dr Vuka Florijana, da drži predavanje u Rotari klubu, ali uz uslov da se ne oduži. Jer on ima plan - traži načelnika neurohirurgije u Kliničkom centru Vojvodine.
- Ne nađemo ga u stanu, već u selu kraj Novog Sada, u pola jedan noću bere kajsije u dvorištu! Kažem mu da znam da imaju donora, a on će: "Imamo ga od pre dva i po sata." Kao da me je Bog dozvao. Ali kaže mi i: "Ako ovo neko sazna, neću imati glavu na ramenima", jer sam bio u ratu s "Kamenicom". Pošto nikome više nisam verovao, s prof. Florijanom prvo idem u vešeraj bolnice, obučemo uniforme i odlazimo do tog momka. Profesora sam postavio pored njega da ga ne bi skinuli s aparata, a ja sam satima pričao s njegovom porodicom, dok nisam dobio odobrenje za doniranje organa - seća se, pa veli kako je dalje bilo:
- Javim da naši krenu iz Beograda, i to tada "ladom nivom" i s kantama za organe. I uradimo transplantaciju Nikoli Vučićeviću, srce pacijentu iz Vranja i pankreas. Te tri transplantacije su obeležile jugoslovensku medicinu u to doba...
"ONI ŽELE SRBIJU NA KOLENIMA" Predsednik Vučić o takozvanoj "Vojvođanskoj platformi": Moramo da se suprotstavimo znanjem, snagom i odlaskom u narod