Slušaj vest


Najviše me plaši što gubimo identitet, kulturu sećanja i poštovanje naših žrtava, ali i što dosta dece odlazi iz Srbije. Moja misija je da sačuvamo srpski identitet i kulturu, da se ljudi bore da Srbiju podignu na viši nivo, da ne idu u inostranstvo. Želim da budemo primer toga da neko može da se vrati i u Srbiju i na selo - kaže u ekskluzivnom intervjuu za Kurir princ Mihailo Karađorđević, zapravo knez, ako ćemo striktno po dinastičkim zvanjima, najmlađe dete kraljevića Tomislava i drugi sin iz braka s princezom (kneginjom) Lindom.

Princ Mihailo Karađorđević sa porodicom sa porodicom u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu Foto: Zorana Jevtić

Princa, koji je unuk kralja Aleksandra, a brat od strica prestolonaslednika Aleksandra, što mnogi ne percipiraju tako zbog njegovih godina, kojih je svega 39, upoznala sam potkraj 2003, kad su udovica i sinovi kraljevića Tomislava rešili da se skuće u Srbiji. Restitucije za Karađorđeviće nije bilo (tada još nisu bili ni rehabilitovani), kao što je nema ni danas, ali jeste dobre volje da im se da na korišćenje neka vila u posedu Diposa. Još za života kraljevića Tomislava data im je vila na Senjaku, koju i danas mogu da koriste na kontu Kluba poslanika u Tolstojevoj, zdanja koje je pripadalo kraljeviću Tomislavu. Ko sad se sećam i kad sam princezu i sinove joj srela jedne vetrovite decembarske večeri na pešačkom na uglu Bulevaru kralja Aleksandra i Resavske, nekoliko dana pred njihovu slavu Svetog Andreja Prvozvanog. Pozvala me je na slavu, na koju nisam mogla da odem. Putevi su me odveli na drugu stranu, a princa ću sresti dve decenije kasnije, proletos, u Zagorici kraj Topole, na imanju kome simbolični naziv dadoše - Maričin do. Dok sam radila intervju sa suprugom mu princezom Ljubicom, došao je s rečima da prepoznaje i moj glas i lice.

Sada dolaze u crkvu na Oplencu. Porodično. Šestogodišnja princeza Natalija najpre trči da poljubi ikonu Svetog Đorđa. Podiže je tata. Levo - kralj Petar I počiva, desno - Karađorđe.

- Karađorđe je veliki ponos i ogromna odgovornost. Čovek koji je branio i podigao Srbiju. Ali osećam odgovornost i prema onima koji su se borili uz Karađorđa, uz kralja Petra, uz sve Karađorđeviće i dali svoj život. Nema veće žrtve nego život dati. U Prvom svetskom ratu izgubili smo čak četvrtinu stanovništva. Te žrtve moramo da poštujemo - kazuje princ Mihailo.

- Gledamo tamo. Vidi, svetlo. I deka Pera i deka Karađorđe bi voleli da ste sada mirne - šapuće princeza Ljubica maleckoj Isidori, kojoj je tek dva i po leta, jer valja da načinimo fotografije.

Silazimo u kriptu. Desno od oltara deda i baka, levo otac - voljeni kraljević Tomislav, o kome ni danas nema ružne reči.

- Najvažnije što mi je otac ostavio jeste primer. On je ono na šta treba da se ugledam - princ će.

Da je Tomislav bio kralj

I sam kraljević Tomislav je u "Memoarima" pisao da mu je majka govorila o ozbiljnim planovima te 1944. da on preuzme presto od kralja Petra II, koji se oženio usred rata i, mimo svih protivljenja, stavio vojsku u otadžbini i Dražu Mihailovića pod Titovu vlast...

- Ako si glava porodice, dobijaš, ali gubiš. Otac je imao fleksibilnost da bude sa narodom i zato nije ni trebalo da ima toliko oficijelnih obaveza koje dolaze s titulom kralja. Ne znam šta bi bilo, ali smatram da je bila velika stvar što je devedesetih, kad je bilo teško, mogao da ide gde je hteo po frontu. Ne znam da li bi u drugačijoj poziciji mogao da radi te stvari - kazuje princ Mihailo.

Rođen u Londonu, odrastao na farmi jabuka u Saseksu, koju svojim rukama podiže kraljević Tomislav.

- Otkad znam za sebe, postoji odgovornost prema imenu koje nosim. U Crkvi Svetog Save u Lendbrok Grouvu u Londonu stajali smo na posebnom mestu za našu porodicu. Učen sam kako da se krstim, stojim, sedim... U našoj kući bile su ikone, slika dede i bake, kralja Aleksandra i kraljice Marije - kazuje princ, te veli:

Princ Mihailo Karađorđević , detinjstvo i sada Foto: Privatna Arhiva, Zorana Jevtić

- Ali najveća razlika napravljena je kada sam prvi put došao u Srbiju. Ljudi plaču kad nas vide! Neverovatno. Imao sam pet godina te 1990, ali svega se sećam. Stigao sam s majkom, bratom i decom strica Andreja. Boravili smo tad u kući kraljice Marije na Oplencu, ali i išli svugde - na skijanje na Kopaoniku, posebno me fascinirala Fabrika stakla u Paraćinu...

Otac će prvi put doći tek 6. oktobra 1991.

- Nikad nije uzeo britanski pasoš, imao je dokument UN da može da ide bilo gde na svetu osim u Jugoslaviju, gde se vratio nakon pet decenija bez dokumenata. Do kraja života imao je samo pasoš izdat pre Drugog svetskog rata. Rehabilitovan je, na moj zahtev, tek 16. decembra 2013, čak 13 godina nakon smrti, i baš na dan kad je rođen njegov otac, kralj Aleksandar - priča princ Mihailo.

Kraljević Tomislav ostatak života proveo je na Oplencu, a porodica je često dolazila. Posebno princeza Linda, žena u kojoj su pomešane američka i engleska krv, a koja je Srbe toliko zadužila. Sa mužem je obilazila ratišta.

- Sećam se, Đorđa i mene ostavi s vojnicima na Dunavu, a ona brodićem pređe u Vukovar. Pecali smo dok smo je čekali i dok su preko tekle borbe. Kad je videla tragedije u Hrvatskoj i BiH, nepravde, propagandu protiv Srba, izgubila je veru u zemlju u kojoj je odrasla i na neki način je se i odrekla - govori princ Mihailo, dodajući da već nekoliko godina i ne ide u Englesku, tu je s njima.

Rešili su Karađorđevići te '92. da svi žive na Oplencu.

- Đorđe i ja smo i sa Oplenca krenuli u Beograd, na Senjak, u osnovnu školu. A onda je otac dobio informaciju da je na listi za ubijanje. Na znam ko je hteo da ga skloni, ali neki ljudi sa te liste već su bili likvidirani. Majka je odlučila da je bezbednije da se nas troje vratimo u Englesku. Naravno, nas dvojica to tada nismo znali - priča princ, koji je svako leto provodio kod oca:

- Lepe su to uspomene. Vozili smo bajs, tadašnji upravnik Zadužbine Miladin Gavrilović vodio nas je na pecanje. Ovde sam u auto-školi naučio i da vozim sa svega 13-14 godina.

Sledi odrastanje, pa i suočavanje sa životom.

- Teško mi je bilo tokom bombardovanja '99, pa još i da slušam priče da smo loš narod. Svaki dan sam se čuo s ocem.

Već sledeće godine morao je da se oprosti s njim. Kraljević Tomislav preminuo je na Petrovdan 2000. u vili kralja Aleksandra.

Moguća je obnova monarhije

Princ veruje i da je moguća obnova monarhije.

- Prednost monarhije je stabilnost, što nemaju političari. Ali mora da se radi na tome, i to ne može da dođe od jednog čoveka, kao što sam ja, već od institucija. Imamo istoriju, kulturu, kontinuitet i kao porodica možemo lepo da predstavljamo Srbiju. Kao što Đoković dobro radi za Srbiju, a da ne budemo više definisani samo devedesetim. Srbija i Srbi su više od toga - kaže i dodaje da inače mogu da budu most između dijaspore, u koju su mnogi otišli zbog komunizma i njihovih potomaka, i matice.

- Kad je umirao, bio sam na Oplencu sa majkom i drugom iz Britanije. Bio je teško bolestan, očekivali smo najgore. Video sam ga to jutro, govorio je koliko nas voli. Dali smo mu čaj. Znači mi što smo bili sa njim u poslednjim trenucima - kazuje princ Mihailo, te dodaje da je od tada kuća kraljice Marije, gde su i dalje mnoge njihove stvari, pod ključem, jer je Vlada koristi kao reprezentativni objekat.

Prelomna je za princa, ipak, bila ona 2003. Sa nepunih 18 rešava da studije malo sačekaju i sam dolazi u Beograd. Nekoliko meseci živi kod druga, a potom nakratko iznajmljuje stan na Novom Beogradu.

- Došao sam da nađem korene, da razumem ko sam. Tri godine posle očeve smrti bio sam fasciniran što je poslednju deceniju života proveo ovde iako je u Engleskoj imao sve. Zbog tatinih troškova života u Srbiji morali smo čak da prodamo i farmu u Engleskoj, ostali su samo mali deo i kuća u kojoj Đorđe sada živi. Želeo sam da shvatim šta je to oca vuklo, šta je Srbija - kazuje princ, pa ističe:

- Taj dolazak mi je možda i najbolja investicija u životu - krenuo sam da učim šta je naša vera. Iako sam od malih nogu išao na službe, nikad ih uistinu nisam razumeo. Patrijarh Pavle je dao blagoslov da idem na časove u Patrijaršiju, bio je baš radostan zbog tog mog koraka. Često sam zajedno ručali, voleo sam da ga slušam - priča, te dodaje:

- Sada skoro svake godine idem u Hilandar, vratim se sebi, sagledam gde sam pogrešio. Otac je mnogo pomagao Hilandar, a srećan sam kad na grudima igumana Metodija vidim krst na kom piše "kralj Petar I".

Slede teška 2004. i pogrom na Kosmetu. Princeza Linda se već nastanila u Gračanici.

- Išao sam autobusom iz Beograda, srpske tablice, tenzija, gledam kroz prozor, sve mislim da li će se nešto desiti. U maju 2004. donirali smo kompjutere za školu u Kosovskoj Mitrovici, gledam tu decu i razmišljam kako sam tu samo tri dana, a toliko mi je teško da sve to vidim, enklave, most na Ibru, mržnju s druge strane... A oni su tu svaki dan. Kako je tek njima?

Potom putuje po svetu ne bi li šta pomogao. Srbi na Kosmetu nemaju ni struje.

- Bio sam i kod senatora Džordža Vojnovića. Majka je sa terena slala informacije, a ja pričao sa njim šta je realno da se učini. Dosta je urađeno, Srbi su dobili i struju, ali ne mogu reći zahvaljujući meni - veli, i dodaje da je s našom crkvom bio i u Australiji 2009.

Na red dolaze i studije na čuvenoj Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

- Zbog putovanja po inostranstvu i lobiranja želeo sam da studiram međunarodnu politiku. Ali sam shvatio da ne mogu da uđem u političku sferu. Kao Karađorđević, moram da budem neutralan. I danas spočitavaju što kralj Aleksandar nije krunisan, a ne shvataju da je bio na čelu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, poštovao sve vere i nacije. Veliki je benefit i sloboda što nemam odgovornost prema partijama, slobodno mogu da razmišljam o kulturi, sportu, ekonomiji.

Princ Mihailo Karađorđević u vinariji Zadužbine kralja Petra I Karađorđevića Foto: Zorana Jevtić

U međuvremenu, u Beogradu upoznaje Ljubicu, ispostaviće se životnu saputnicu. Venčali su se u Londonu, dok je bio na master studijama iz međunarodnog biznisa.

- Samo nekoliko najbližih prijatelja iz Engleske, formalnost, zbog britanskih dokumenata u perspektivi za Ljubicu. Prava svadba bila je na Oplencu.

Ima imovinu u Britaniji, njihovo državljanstvo, sjajno obrazovanje, ali dileme nema - život u Topoli.

- Nikad se nisam osećao kao Englez, ni na koji način. Tome su sigurno doprineli i ratovi i bombardovanje. Zapravo, uvek sam se osećao kao, kako to Englezi, kažu "underdog" - neko ko u startu ima manje šanse da uspe - veli, te nastavlja:

- Da u Engleskoj radim običan posao i budem deo mašine, ili da u Srbiju, koja se kao Feniks podiže posle bombardovanja, donesem neko znanje i menjam je nabolje - nisam se dvoumio.

Master rad je bio o tzv. joint ventures - kako firma u Srbiji može da sarađuje s firmama iz inostranstva, koji su benefiti, otpori. A suština je kako zaustaviti odliv mozgova.

- Hteo sam nešto što mogu da koristim u realnom životu. Radim s nekretninama, preduzetnik sam, kao i supruga, koja ima firmu za marketing. Kupili smo placeve u Topoli, imamo projekte, o kojima je još rano da pričam. Ništa ni od koga nisam dobio. Nismo bili bogati, ali ni siromašni, u životu nam je najviše došlo s majčine strane. Nemamo ništa u vlasništvu od nekadašnje imovine Karađorđevića. Ne žele da reše restituciju za nas, ali ne odustajemo od potraživanja - kaže, pa priča:

- Iskreno, možemo da budemo bilo gde na svetu kao neko s privatnim biznisom. Ali ne bih gajio decu tamo gde se ne osećam dobro. Međutim, voleo bih da Srbi vide vrednosti i da ih koriste. Ne možemo očekivati da dođe neko drugi i to sredi, promeni. Pogledajmo Topolu, mesto s toliko bogatstva, istorije, a neiskorišćeno.

Zato mnogo čine preko svoje fondacije simboličnog naziva "Koreni". Ambiciozan je, kaže, pa i perfekcionista.

- Ali mi nije lako u zemlji u kojoj još mnogi imaju komunistička uverenja i jedva čekaju neki moj gaf. Moram da pazim, veliki je to teret i odgovornost...

VINARIJA ZADUŽBINE KRALJA PETRA I KARAĐORĐEVIĆA

Imamo samo ogromnu brigu da Oplenac ne ide u propast, pa potom verovatno u privatizaciju

Vinarija Zadužbine kralja Petra I Karađorđevića, zdanje podiže kralj Aleksandar. Levo od ulaza bačva od 4.000 litara, koju kralju Petru 1909. pokloni Petar Joksić, unuk Karađorđevog buljubaše. Na njoj piše: "Koji ne zna da treba rujna vinca piti, nije čovek, već je izrod, tog će zemlja kleti." Desno tri bureta iz 1922, kad se Srbi, Hrvati i Slovenci dogovoriše da po jedno kralju Aleksandru daruju za venčanje. Međutim, Hrvati dogovor izigraše, te najveće doneše.

- Ne volim kad ljudi kažu da je kralj Aleksandar kriv što je napravio Jugoslaviju i da se zato sve izdešavalo devedesetih. I to skoro 60 godina nakon njegove smrti! To je kao da pravite firmu, neko drugi je uzme, uništi i vi ste krivi - srdito će princ:

- A i moraju se uzeti u obzir okolnosti, tri uzastopna rata, izgubljena četvrtina stanovništva u Velikom... Da bismo kao zemlja imali prednost, brojnost, napravili su Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je 1929. preimenovana u Jugoslaviju. Deda Aleksandar je istinski verovao u nju, što pokazuje i to da su mu sinovi imali srpsko ime Petar, hrvatsko Tomislav i slovenačko Andrej. Ali nije stigao da realizacije sve zamisli.

Trčkaraju princeze po vinariji.

- Znaš li šta smo videli? - širi okice Isidora.

- Hoće da kaže da su nam oko kuće stalno šakali - pokazuje snimak princeza Ljubica.

Vinarija Zadužbine kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu Foto: Zorana Jevtić

I ne čudi, na proplanku je, usred šume. I ergelu već imaju. Raj. Zemlju kupiše od Marinkovića, potomaka Karađorđevog brata Marinka.

Silazimo dva sprata pod zemlju, burad puna vina. Ista ta su, veli princ, crvenoarmejci '44. istočili, sve kraljevsko vino prolili. Al' jedan seljak se doseti, te u ovo broj 48 sakri flaše vina, pa kad Rusi kucaše da vide da li je i ono puno, te odzvanja kao da je prazno, ne pipnuše ga. Pod prašinom i katancem i dan-danas stoje te flaše. A radi i lift, prvi na ovim prostorima, kojim širom Srbije i dalje ide vino s Oplenca. Istog onog koje propada jer je Zadužbina ni na nebu ni na zemlji.

- Nemamo ništa u Zadužbini, u Upravnom su predstavnici porodice (bira prestolonaslednik), države, opštine, crkve. A mi imamo samo ogromnu brigu da Oplenac ne ode u propast, pa verovatno i u privatizaciju. Zadužbina može da koristi muzej, crkvu i vinariju, bez vinograda, ali ne može da dobije kredit da bi nešto pokrenula, jer nije vlasnik ničega. Sve propada.