Zoran najduže na svetu živi sa veštačkim srcem: Ono je glasnije i mnogo brže kuca nego pravo, ali Zoranu vreme ističe! Samo jedno može da ga spase (Foto)

Zoran Milićević (52) iz Beograda jedini je pacijent na svetu koji živi sa veštačkim srcem punih 7 godina, i na prelazu ove stare, 2024. u Novu, 2025. godinu, on i njegova porodica imaju samo jednu želju - da se pojavi donor i da dobije novo srce, a ne da još jedan deveti decembar dočeka uz aparat težak 7 kilograma, uz koji i diše, i spava, i šeta... Koji ga održava u životu.

- To možda zvuči kao veliki uspeh, ali nažalost to nije uspeh. Nigde u svetu niko nije ostavljen ovoliko dugo da se muči i živi svakodnevno vezan za aparat koji proizvodi buku od 80 decibela, i da mu svako kretanje podrazumeva nošenje istog aparata od 7 kilograma sa sobom - kaže za "Blic" Zoranova supruga Nataša.

Zoran ovu titulu više ne sme da ima. Kako kaže njegova supruga Nataša, Zoranu vreme ističe.

Novi zdravstveni problemi

- Pojavljuju se zdravstveni problemi koji su očekivani i čekanje organa je sve teže. Ove godine je imao dva vrlo blaga moždana udara, koji, na sreću, nisu ostavili posledice. Jedan mu se desio u maju, drugi u novembru. Neurolog mu je slikovito opisao da je dobio žuti karton, a nama ostaje da se molimo Bogu i zdravstvu da Zoran ne dobije i crveni - kaže Nataša.

Dodaje da je Zoranova situacija očigledno najspecifičnija na svetu.

- Što, zvuči preterano, ali je nažalost tako. S obzirom na to, ovom prilikom apelujemo i molmo zdravstvo ove zemlje da pomogne Zoranu - rekla je Nataša.

Problem sa disanjem ukazao na problem sa srcem

Svih ovih godina, upravo Nataša je Zoranu najveći oslonac i podrška. Imao je 44 godine, i bio je u punoj snazi kada je osetio da nema dovoljno vazduha pri uzdahu. Po odlasku kod lekara, čudio se. Tada on, a danas doktori. Jer, rezultati analiza govorili su da ima kardiomiopatiju, i da mu srce radi sa 5 odsto kapaciteta, a profesor geografije, koji je sada u invalidskoj penziji se tada tako nije osećao.

- Ti izvesni problemi sa disanjem ukazali su da mi je uvećan srčani mišić, i da on slabi do te mere da nije mogao više da pumpa krv koliko je dovoljno. Srce je moralo ili da se transplantira ili da se ugradi veštačko, a pošto u to vreme nije bilo uopšte donora, jedino prelazno rešenje bilo je veštačko srce sa kojim živim i danas - rekao je Zoran za "Blic".

Njemu je veštačko srce ugrađeno na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", čiji je on pacijent. U ovoj ustanovi sada Zoran i čeka organ, a nade su sve veće jer je "Dedinje" počelo sa transplantacijama srca.

Do tad, Zoranov život sveo se, uglavnom na boravak u stanu na Bežanijskoj kosi, koji ispunjava zvuk aparata, za koji je vezan. Kao i za struju.

- Život sa veštačkim srcem, nije tako problematičan i loš ali, naravno, ima brojnih ograničenja. Mora da se prati svaki signal koji aparat šalje - kaže on, a Nataša dodaje da aparati imaju dva motora, i kada jedan otkaže drugi preuzima, ali se tada uključuje crveni alarm, koji ima prodoran, pišteći zvuk:

- Kada se on uključi mora hitno da se menja aparat, a koliko je to hitno - 2, 3, 5, 10 minuta to ne znamo.

Alarm može da probudi zgradu

Alarm se, inače, pali u različitim situacijama i u zavisnosti od njih, on je drugačiji. Pali se kada su baterije, koje traju 2 sata, pri kraju, kada se pregreju, pali se i u slučaju da je Zoranu visok pritisak, kada mu je drugačiji protok krvi... Zvuk alarma može biti takav da se tokom noći probudi cela zgrada.

Srce koje je u Zoranovim grudima čuje se jače u odnosu na pravo, deluje kao da vibrira, i mnogo brže kuca. Kao da stalno trči, ili radi vežbe. Ono ima 126, 127 otkucaja u minuti, dok je broj otkucaja srca zdrave osobe u stanju mirovanja 60 do 100 u minuti.

- Tako je da bi mogla krv da se pumpa duž celog organizma - govori Zoran.

Dodaje da aparat ne sme da se kvasi, ne sme na vrućinu, na hladnoću. Rezervne baterije i aparat uvek mora da ima uz sebe.

Bez obzira na sve to, Zoran ističe da mu je najbitnije da je živ. Sve je to zahvaljujući aparatu koji ga održava, a kojeg, ipak, želi što pre da se oslobodi, i dobije novi organ.

Nataša dodaje da im sve ove godine život olakšava ljubaznost i predusretljivost lekara i sestara Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje".

- Nikada se nije desilo da ih pozovem, ili da pošaljem poruku, a da se ne jave. Uvek su nam krajnje ljudski pomagali, i mnogo smo im zahvalni na tome - rekla je Nataša.

Kurir.rs/ Blic