BOJANA POTPUNO SAMA STALA U ODBRANU SRBIJE! Sin joj u američkoj školi trpeo traume zato što je Srbin, a onda je ona odlučila da se bori do kraja i pobedila!

Srpska deca su neretko u američkim školama izložena propagandi koja kroz školske udžbenike i programe prikazuje naš narod u negativnom svetlu, kao zločinački, i bez ikakvih argumenata stvara jednostranu sliku, pre svega građanskih ratova na području bivše Jugoslavije vođenih 1990-tih godina.

- Prošle godine moj tada 9-godišnji sin Oliver je došao iz škole i počeo da plače. Kad sam ga pitala šta se desilo rekao mi je da su u školi čitali knjigu o tome kako su Srbi ubijali i mučili Albance. Ispostavilo se da je reč o romanu “Drita, moja kućna devojčica” (Drita, my home girl” autorke Dženi Lombard.

"Kad sam konačno dobila knjigu, shvatila sam da se radi o najgoroj propagandi"

Knjigu je izabrala učiteljica i predstavila je kao najbolju knjigu o prjateljstvu koju je ona ikada pročitala i kao takvu sva deca moraju da je pročitaju u okviru predmeta Poznavanje društva. Kad sam konačno dobila knjigu shvatila sam da se radi o najgoroj propagandi, jednostranom prikazivanju sukoba gde su sa jedne strane zli Srbi koji ubijaju i muče, šutiraju Albance po ulici do smrti, njihovu decu u školama odvajaju zidovima, a sa druge Albanci su prikazani kao nevine žrtve. Uz mnogo neistina tu je bilo i mnogo faktografskih greški i nepoznavanje geografskih termina, kaže Bojana za Serbian Times.

U pokušaju da pomogne učiteljici da razume slojevitost balkanskih sukoba ona je preko sina porukom predložila učiteljici da pročita knjigu nobelovca Ive Andrića „Na Drini ćuprija“, a kao odgovor učiteljica joj je još isti dan posala spornu knjigu “Drita, moja kućna devojčica”, uz poruku da je pročita i uveri se kako je dobra.

- Ostala sam zaprepaštena sadržajem knjige, količinom nasilja i lošeg ponašanja glavnih aktera, koju mojoj deci ne dozvoljavam da gledaju ni na ekranu, a tek da čitaju u školi kao obaveznu literaturu.

Nakon toga je usledila je totalno neočekivana situacija…

- Sutradan sam otišla u školu i zatražila razgovor sa učiteljicom i direktorkom. U međuvremenu sam u knjizi podvukla sve citate koji su govor mržnje prema Srbima ili naprosto neistine. Učiteljica mi je tom prilikom saopštila da se moje dete predstavilo da je Albanac i da zna albanski jezik i da ne razume zbog čega se bunim. Bila sam zaprepaštena, jer sam znala da moje dete tako nešto nikada ne bi izmislilo. Uostalom, konstatovala sam, u njegovom školskom fajlu jasno je pisalo ko je i šta je. Tražila sam da se knjiga povuče iz programa jer je pored toga što je uvredljiva i izaziva traume kod mog deteta, apsolutno neprikladna za decu te dobi, ali sam naišla na apsolutno nerazumevanje, priseća se Bojana.

Razgovor se završio tako što se direktorka stavila na stranu učiteljice i zahtev je odbijen, a Bojana se kući vratila sa osećajem nemoći, brišući suze.

- Još isti dan je moje dete ponovo došlo iz škole šokirano. Učiteljica se nakon našeg razgovora vratila u razred i objavila da nastavljaju sa slušanjem knjige. Moj sin je odmah upitao da li može da izađe iz razreda dok njegovi drugari slušaju spornu knjigu. Učiteljica mu je to dozvolila, ali je tražila od njega da ostane ispred učionice, otvorila vrata a onda maksimalno pojačala zvuk tako da bi on to čuo. Odzvanjala je cela škola!, kaže Bojana.

To je bila kap koja je prelila čašu. Bojana je odlučila da se ne boji, već da se bori!

– Sutradan sam došla u školu sa suprugom kao svedokom, čekala sam ispred vrata direktorke koja je odbijala da me primi, ali je na kraju morala, jer ja nisam želela da odem. Bila je vidno iznervirana i jasno nam dala do znanja da ima preča posla. Tražila sam da pozove supervizora za ceo školski okrug i zapretila da ću slučaj podići na viši nivo. Učiteljica je u međuvremenu nastavila sa torturom. Pune četiri nedelje je sa decom radila na toj bezvrednoj knjizi, dok je moje dete ispred učionice strpljivo čekalo da se sve to svrši.

Bojana je u međuvremenu na Serbian Times pročitala priču o hrabroj srpskoj devojčici iz Čikaga koja je uspela da iz školskog programa svog školskog distrikta izbaci poglavlja u kome su Srbi neargumentovano prikazani u negativnom svetlu.

– Stupila sam u kontakt sa Katarinom koja mi je preko srpske studentske organizacije SASO pomogla savetima i objasnila šta treba da radim, koje formulare i koju proceduru da ispoštujem. Svake nedelje slala sam imejlove svim nadležnima, od škole do školskog distrikta. Često nije bilo nikakvog odgovora ali ja nisan odustajala. U jednom trenutku su pokušale učiteljica i direktorica da prebace krivicu na mene govoreći mi kako sam ja sve to umislila i da knjiga uopšte nije sporna, te tobože ne vide razloga niti osnova zašto se mi tako osećamo. Nisam obraćala pažnju na provokacije, nastavila sam da pišem, zovem telefonom, zatražila pravnu pomoć od jedne naše žene koju sam upoznala, kaže Bojana.

I kad je već počela da gubi nadu iz škole je dobila dopis da je formiran kolegijum od 5 ljudi koji bi trebalo da pročita knjigu i proceni da li ona treba da ostane u školskom programu.

- Ponadala sam se u trenutku, ali onda su usledila dva meseca čekanja. Kad sam već počela da gubim nadu stigao je u junu još jedan imejl, u kom me kratko obaveštavaju da će knjiga biti povučena iz celog školskog distrikta jer je neprikladna. Rasplakala sam se od sreće! Posle svih poniženja i muka koje smo proživeli moje dete i mi sa njim, konačno se desila – PRAVDA!, kaže Bojana i dodaje da je osećaj pobede uvećala činjenica da je prošle godine smenjena direktorka škole a da je njen sin prelaskom u viši razred izgubio kontakt sa učiteljicom koja se skoro mesec dana iživljavala na njemu.

Bojana na kraju razgovora poziva i druge srpske majke i očeve čija su deca izložena ovakvim traumama i primorana da uče iz udžbenika i knjiga u kojima se ponižava njihov narod da reaguju, da ne ćute:

– Znam da mnogi brinu kako će njihova deca biti tretirana ako se pobune ali to je ono što moramo da učinimo. Ukoliko prihvatimo nepravdu i zbog nekakvog imaginarnog straha dozvoliimo da nam deca pate i vuku traume činimo mnogo veće zlo. Na početku sam ja sve činila usmeno, što je velika greška. Mnogo je bolje svu komunikaciju obavljati pismeno, jer se na taj način ostavlja trag. I treba uvek decu pratiti, šta čitaju i kako provode svoje vreme u školi. Slušajte svoju decu i održite tesnu vezu sa njima, učite ih da budu ponosni na svoje poreklo, ističe na kraju Bojana Čemežar.

Ratno detinjstvo i tužne uspomene

Bojana Čemažar, arhitekta po profesiji, rođena je u Novom Travniku, Bosna i Hercegovina, gde je dočekala rat i odakle je kao 12-godišnja devojčica morala da beži sa porodicom spasavajući živu glavu.

– Zbog sve nepravde koju sam doživela kao dete još mi je teže bilo da prihvatim ono što je moje dete preživelo, i to u američkoj školi. Nikada za sve ove godine, a pre SAD sam živela u Sloveniji, nisam potencirala mržnju prema drugim narodima bez obzira na moju ličnu sudbinu. Ljude delim ne po naciji nego na dobre i loše, i uvek sam spremna za pravdu i istinu da se borim svim raspoloživim sredstvima, konstatuje Bojana.

Kurir.rs/Serbian Times/Antonije Kovačević