"MISLILI SU DA JE SVE ZAVRŠENO, A ONDA SU IZGUBILI NAJMILIJE" Potresna ispovest Budimira o Oluji: "Bilo je nemoguće to izdržati, nismo znali da odlazimo zauvek"

Teško i masovno stradanje Srba u hrvatskim gradovima od 1991. do 1995. godine, samo je ponovljena krvava istorija istrebljenja sa prostora Krajine. Srbi su bili kidnapovani, tamničeni po podrumima, prebijani i ubijani, pojedinačno ili u masakrima, izbacivani iz stanova, masovno otpuštani s posla, primoravani da potpisuju "izjave lojalnosti", minirane su im i paljene kuće.

- Biološki, Srbi su nestajali na razne načine… Srbi su prihvatili Kraljevinu SHS jer su smatrali da je to ostvarenje njihovih vekovnih težnji. Ali, nažalost, oni sa kojima su Srbi živeli, to su iskoristili samo kao jednu prelaznu etapu, očekujući ono što su na kraju i dobili u ovom građanskom ratu 1991. do 1995.

Podsetio je i na formiranje Republike Srpske Krajine:

- Srbi su bili konstitutivan i suveren narod koji živi na tim prostorima. Odjednom je postala nacionalna manjina… Srbi su zbog toga morali da reaguju. Na Svetog Nikolu, 19. 12. 1991. godine, osnovali smo Republiku Srpsku Krajinu.

Već narednog dana, 20. decembra, Hrvatska donosi novi ustav, čime Srbi i formalno prestaju da budu konstitutivni narod.

Govoreći o samoj Oluji, Budimir podseća da su Srbi pokušali da se spasu:

- Kada smo se svi našli u toj izbegličkoj koloni iz sektora Jug, to je bilo područje severne Dalmacije i Like… jednostavno, Ujedinjene nacije nisu ispunile svoju obavezu… Franjo Tuđman i Alija Izetbegović potpisali su deklaraciju da zajedničkim snagama napadnu Krajinu. I onda je krenulo, iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine. Preko 200.000 hrvatskih vojnika krenulo je na prostor Krajine… toliko Krajina gotovo nije imala ni stanovnika. Iluzorno je bilo očekivati da će narod koji je živeo na tom prostoru, bez ičije pomoći, ostavljen i prepušten svojoj sudbini, moći da izdrži takav jedan napad koji je krenuo sa svih strana. On nije krenuo samo sa područja Hrvatske, nego i sa područja Bosne i Hercegovine - rekao je Budimir i dodao:

- Pre napada zauzeta su Bosansko Grahovo i Glamoč. Otvoren je put prema Kninu. Jedina saobraćajnica od Knina ka Bosni bila je zatvorena, pa smo krenuli preko Srba, Martin Broda, ka Prijedoru i Banja Luci. To je bio put spasa, kolona.

Međutim, i taj put spasa bio je krvav, što je Budimir posebno istakao, potresnim rečima otkrivši da su pojedinci stradali kada su mislili da im je život bezbedan:

- Sedmog avgusta imate bombardovanje u mestu Bravsko kod Petrovca gde je stradalo 10 civila, i još troje u Svodni. Poznajem te porodice iz Beograda koje su izgubile najmilije u toj koloni, kada su već mislili da je sve završeno - rekao je Budimir.

Govorio je i o progonu u zapadnoj Bosni:

- Kada su prešli na prostor Republike Srpske i BiH, nisu odustali. U Bravskom kod Petrovca i u Svodni su civili stradali. Nisu dali mira ni kada smo već bili u izbegličkoj koloni.

Dodaje da su pojedini političari u Hrvatskoj pozivali Srbe na povratak, ali bez suštinskih rezultata:

- Imali smo razumevanje određenih političara u poslednje vreme, Šibenskog, Ninskog, Žbana, Marka Jelića, koji je pozivao Srbe da se vrate. Ali Srbi ne mogu da se vrate zato što još uvek nema garancije ni bezbednosti… a drugo, nemaju imovinu.

Budimir svedoči o uslovima u svom rodnom kraju, koji danas pripada nekom drugom:

- U mestima u kojima sam rodom, od izvora reke Zrmanje, gotovo da nema puta. Put koji povezuje dve županije, Ličko-zadarsku i Šibensko-kninsku, gotovo je neprohodan. Tu se uglavnom kreću lovci jer je to iznajmljeno lovište Italijanima. Gotovo da nema naroda, ostale su samo divlje životinje.

Na pitanje kako se Srbi osećaju kada leti dođu u rodni kraj, a baš tada se u Kninu slavi Oluja, Budimir iskreno odgovara:

- Ljudi koji žive u većim mestima kao što je Knin tada napuste ta mesta. Gotovo je nemoguće izdržati sve ono što se tamo dešava, to slavlje i sve što uz to ide. Oni se povuku u svoja sela, kuće koje su izvan grada, dok to ne prođe. A kad prođe, onda se život nekako ponovo vraća u normalu.

Na direktno pitanje o srpskim zločinima nad Hrvatima tokom rata, Budimir odgovara jasno:

- Ja nisam bio uključen u nekakve vojne formacije, niti sam se nešto više bavio tim temama, ali sam bio uključen u život. Živeo sam u Kninu, sarađivao sam sa Hrvatima. Neki od njih su bili zaposleni baš u muzeju na Kninskoj tvrđavi gde sam ja radio.

Govoreći o Hrvatima u Kninu, Budimir ističe:

- Koliko ja znam, gotovo nijedan zločin nije urađen nad Hrvatima. Oni su dobili poziv da napuste Knin pre nego što je sve to počelo, i većina njih je otišla. Kasnije, kada je došla Oluja, oni su se vratili.

Posebno je naglasio svoju profesionalnu ulogu i ličnu odgovornost:

- Trudio sam se sve vreme, radeći u muzeju na Kninskoj tvrđavi, da sačuvam kulturnu baštinu, bez obzira kome je pripadala. Kada su moje kolege iz Zadra i Splita došle, pronašli su svu tu baštinu – ništa nije bilo uništeno.

Govoreći o trenutku kada je napustio Knin, Budimir kaže:

- Nismo znali da napuštamo zauvek. Mislili smo, kad prođe napad, kad prođe Oluja, da ćemo se vratiti. Očekivali smo da ćemo se vratiti na svoja radna mesta. Ali kad smo goreli kuće, sela, kad su ljudi ubijani, osetili smo da povratka nema. 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet, na kanalu 8 za korisnike Orion telekoma i na kanalu broj 112 za korisnike Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme M:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Kurir.rs