Zahvalnost: Žu­bor Li­ma je uvek no­sio u de­li­ma i srcu

Navršile su se četiri godine od smrti pesnika Dobrašina Jelića (1946-2021). Godinama je podržavao rad Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat. Da bi u Muzeju srpske književnosti i Muzeju knjige i putovanja kvalitetno predstavili njegov rad, prepisao je svoje dve knjige za muzejski fond. Sada se, zahvaljujući njegovoj porodici, veći deo njegove lične biblioteke, oko hiljadu vrednih knjiga, više stotina knjiga s posvetama njegovih prijatelja, uglavnom kolega - uglednih pisaca, glumaca i profesora, nalazi pod Adligatovim krovom. U dogovoru s Narodnom bibliotekom u Golupcu, dogovorili smo se da tamo bude izložen njegov vredni legat.

- Lim nam daje snage da prebrodimo nevolje, ali nam je i velika umetnička inspiracija. On okuplja umetnike i priča im svoju priču. Ne teče samo literaturom, već i slikama. Lim teče i kroz moj beogradski stan - govorio je Dobrašin Jelić, što je zaista bilo istina jer je na zidovima čuvao slike svojih prijatelja na kojima je ovekovečena burna duša nemirne reke.

Jelić je završio beransku gimnaziju, zatim Pravni fakultet u Novom Sadu.

- Kad sam tamo, odavde sam, kad sam ovamo, odande sam. A ja sam jedan koga ima svuda dokle stiže moje ime. Iz dvije sam polovine, jedna otud, jedna odovud. Jedna bez druge ne mogu - pisao je Dobrašin.

Objavio je pedeset i sedam knjiga proze, poezije, književne i likovne kritike. Dobrašinova dela uvažavana su među kolegama piscima, o čemu svedoči i činjenica da je više decenija bio član Udruženja književnika Srbije. Među književnicima se znalo da su roditelji Dobrašinu dali pravo ime, pa se uz pesme uvek isticalo i cenilo njegovo prijateljstvo, spremnost da izađe u susret čak i potpunom strancu, a kamoli prijatelju. Bio je čovek starog kova. Ljubaznost, poštenje, iskrenost i neposredan odnos prema svakome podrazumevao se kod njega jednako kao vazduh i voda.

Voleo je zavičaj

Voleo je zavičaj, iako mu nije bilo strano da pokudi ono što u njemu ne valja. Pesnički je govorio da je iz zavičaja dobio sledovanje voća i minerala, baš kao i bola i radosti.

 „Nije sve propalo. Još mnogo toga čeka“, „Što je veće svetlo, sve se manje vidi“, „Svaki san može da postane stvarnost - ako je ružan“, „Vlast! To je srozavanje naviše“, poznati su Dobrašinovi aforizmi.

Po profesiji je bio pravnik, zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Govorio je da pisaca ima mnogih struka, ali najviše pravnika i medicinara - to je zato što su oni koji se bave pravom ili medicinom u najneposrednijoj vezi s ljudskom dušom, pogotovo sa onima koji prolaze kroz teška iskušenja.

Zastupljen je u mnogim antologijama i panoramama, pre svega svojom poezijom, ali i kratkom pričom, aforizmima, epigramima, haiku poezijom. Ne može se naći bolja enciklopedija ili „Ko je ko“ u Srbiji, Jugoslaviji, Crnoj Gori u prethodnih decenija bez njegovog imena. Pošta Srbije je, u saradnji s Dobrašinovom porodicom, prošle godine objavila personalizovanu poštansku marku s njegovim likom.

Često se na književne konkurse javljao anonimno i osvajao visoka priznanja. Naročito je bio ponosan na nagradu „Mihailo Lalić“ za priču „Beskrajna polja čička“ - sam naslov ove priče nosi toplinu, zavičaj i lepotu, kao da je cela priča stala u ove tri reči. Lalić je Dobrašinu bio blizak prijatelj. Šetali su zajedno po planinama i po Herceg Novom. Dobrašinov dom je bio dom mnogim piscima, a svoju decu je molio da što više budu prisutni u tim druženjima, jer će tako izgraditi odnos prema umetnosti. Njegov sin mi je ispričao da se Lalić Dobrašinu u više navrata žalio da, uz sve milionske tiraže i slavu, nije uvažavan u svom zavičaju. Podučavao je Dobrašina da ne očekuje priznanja kod kuće - ona će doći sa strane, od objektivnih ljudi koji nemaju zavisti ni uskih sebičnih interesa. To se i dogodilo, pa je Dobrašin prevođen na engleski, italijanski, jermenski, bugarski, makedonski, slovenački i albanski jezik. Iz bujice književnosti i života odneo ga je koronavirus. Dobrašin je jedan od više od sedamdeset pisaca koje je ova bolest premestila na drugi svet - srpska književnost pre i posle korone nije ista.

Nijednu književnost na svetu ne čine samo klasici i najpoznatiji pisci. Temelj književnosti je uvek širok, duboko postavljen u narodu, s mnogim kvalitetnim izdancima. Dobrašin Jelić je bio jedan takav izdanak, o kome će budući kritičari tek reći poslednju reč, a koga ćemo mi, njegovi prijatelji, pamtiti i voleti do kraja života.