Srđan je imao 29 godina i čin kapetana, pod njegovom komandom na Košarama bilo je 115 ljudi: Mnogo puta mu je život visio o koncu, ali ovaj datum posebno pamti

Bio je Veliki petak 1999. Vatreni položaj smo poseli u rejonu živinarske farme sela Punoševac, a osmatračnicu na planini Škozi, u neposrednoj blizini neprijatelja. Dejstvovali smo po rejonima Maja glava, Glava, Rasa Košares i pogađali kolone koje su dolazile kao pojačanje iz Albanije i njihovu artiljeriju. Nakon dva i po sata dejstva dobijamo informaciju da ćemo biti direktno gađani od strane NATO. Naređujem hitno premeštanje u selo Molić. Devetnaest minuta kasnije i - NATO bombarduje položaj koji je ostao za nama!

Tog 9. aprila, snage terorističke OVK, potpomognute snažnom artiljerijskom vatrom albanske vojske i avijacijom NATO, otpočele su kopneni napad na karaulu Košare. Vojnici Jugoslavije, iako malobrojni, epskom hrabrošću, izdržljivošću i zavidnom vojnom strategijom sprečili su njihov dalji prodor na KiM.

Nikolić je tada bio komandir 1. haubičko-artiljerijske baterije 122 mm u 125. motorizovanoj brigadi. Imao je tek 29 godina i čin kapetana. Pod njegovom komandom bilo je 115 ljudi.

Bilo je mnogo bitaka, mnogo puta mu je život visio o koncu, ali posebno pamti 16. april 1999. godine, kada su sa osmatračnice na planini Škoza podržavali protivnapad naših snaga koje su krenule u osvajanje Maja glave i Glave.

- Granate su padale na 50 metara od naših snaga. Snajperskom preciznošću smo pogađali neprijateljske vatrene tačke, mitraljeze i ljudstvo u zaklonima. Tada je otkriven položaj naše osmatračnice, OVK je dejstvovavao po nama iz topa. Zbog naleta NATO aviona nisam mogao odmah da uzvratim vatru i za 10 minuta, u krugu od 40 metara, oko nas je palo oko 50 granata. Sve su se aktivirale, osim jedne koja je pala na metar između vojnika Milanka Nedeljkovića i mene. Njoj se odlomio upaljač prilikom udara u zemlju. Nakon uništenja topa, upaljač sam polio vodom, granatu izvadio iz zemlje, i dugo je nosio sa sobom kao podsetnik - priča on objašnjavajući da je njih samo 11 satima držalo liniju protiv znatno nadmoćnijeg neprijatelja sve dok nije stiglo pojačanje.

Nikolić je, inače, iz carskog grada Prizrena. Kuću su mu zapalili 1999. benzinom, 2004. digli u vazduh dinamitom, 2018. poravnali bagerima i napravili parking.

Iako je bitka počela u aprilu, uslovi su bili teški. Na Prokletijama, s nadmorskim visinama od oko 2.000 metara, u aprilu je bilo i do dva metra snega. Magla, sneg, kiša... Sve su iskusili dok su spavali u šumi, u zemunicama od snega, a oko njih leteli NATO avioni i fijukale bombe... Nikolić bi sa svojim ljudima krenuo na borbeni zadatak na tri dana, a ostao 12. Za 67 dana bitke oslabio je 49 kilograma.

Borbi je bilo puno, a pamtiće i 11. maj kada su ih, oko ponoći, NATO avioni u rejonu Guri gat, gde su bili u šumi, u zemunicama od snega, zasuli sa šest kasetnih bombi. Buka je bila jeziva i neopisiva.

- Oko tri sata po ponoći sa izviđačko-diverzantskim bataljonom 72. specijalne brigade krenuli smo da zaposednemo osmatračnicu na steni s koje se pružao odličan pogled na karaulu Košare. U 4.55 otpočela je artiljerijska priprema napada iz svih raspoloživih sredstava, nakon koje su naše snage krenule u kontranapad. To je jedan od najlepših profesionalnih osećaja u životu. Metohija se vidi cela, zora sviće, vide se plamenovi iz svih artiljerijskih oruđa iz Prištinskog korpusa. Na karaulu sam navodio četiri "košave", modifikovane avio-bombe od 250 kilograma, i nakon eksplozije zapaljeni fragmenti su leteli i do 500 metara ukrug.A šuma... Gori i svetli... Tog dana je pogođen direktnim pogotkom top vojske Albanije na granici, strani instruktori na karauli Padež, kao i kolone OVK koje su iz Albanije dolazile kao pojačanje - priča Nikolić, koji je takođe predsednik Udruženja veterana "Košare".

Svojim najvećim uspehom smatra to što niko od ljudi pod njegovom komandom do 14. juna 1999, do kada je trajala bitka, nije stradao.

A bilo je toliko prilika. Avioni NATO su ispaljivali na njih avio-bombe, kasetne bombe, metke sa osiromašenim uranijumom, dok ih je regularna vojska Albanije i OVK gađala klasičnom artiljerijom. Granate i bombe su padale na nekoliko metara od njih. Metke pešadijskog naoružanja ne broji.

- Tokom Bitke na Košarama na braniku otadžbine život je na oltar slobode dalo 108 div-junaka, od čega 92 iz sastava 125. motorizovane brigade, koja je zbog hrabrosti vojnika i starešina i pretrpljenih žrtava 16. juna 1999. odlikovana Ordenom narodnog heroja. Svi pripadnici VJ borili su se za svaku stopu zemlje, drug za druga, brat za brata. Nevidljivi, a pravi heroji bitke su neustrašivi golobradi vojnici, od 19 do 20 godina, na redovnom služenju vojnog roka martovske, junske i septembarske generacije 1998. godine - kaže on dodajući da je "KiM sveta zemlja natopljena krvlju žrtava div-junaka iz koje cvetaju crveni kosovski božuri".