Nedugi životni put počet u ovoj kući završio se slavno, sa svega 35 godina, te 1916. na visu s pogledom na Kajmakčalan. Oljuštena, rasklimana, vek i po stara, ostavljena odavno na milost i nemilost zubu vremena - rodna kuća Vojina Popovića, legendarnog Vojvode Vuka. Ipak, preživela je! I uskoro će biti za ponos.
Nije se, izgleda, decenijama marilo što je ovde rođen slavni ratnik. A onda se pojavio kupac kuće zarad dobrog placa u centru Sjenice. Tad se bar setismo Vojvode Vuka. I opsta kuća. Da ne bude veće bruke. I greote.
- Dobro došli u kuću slavnog Vojvode Vuka - dočekuje nas Mladen Rakonjac.
Prvi komšija. Prevalio je i sedmu deceniju života. Mnogo pamti, a i zna. Tu je rođen, ovde su mu bili i otac i deda.
- Oprostite, nema nekog znaka, domaćina, pređem ja kad ko naiđe te pita da vidi kuću. Al' daće bog, biće i toga - sedamo za sto u avliji, donet iz komšiluka baš za nas.
Prostrano dvorište. Ide dole do Crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Jedine u Sjenici. Čija gradnja poče 1895. I to krenu baš iz ove kuće.
- Kuća je sagrađena oko 1870, jedna je od prvih srpskih kuća u Sjenici. Turska je to bila, teško su se dobijale dozvole za gradnju. Bila je to kuća Cerovića, oca i sina Vasilija i Ilije. Obojica sveštenici. Vasilije je najpre službovao u selu Lopiže, kada je tamo crkva napravljena, a ovde su držali veronauku u školi, koja beše tu, pored. Sravnjena je u savezničkom bombardovanju 1944 - priča nam Rakonjac dok obilazimo kuću.
Prazna više od decenije, kad poslednji stanari umreše. U podrumu nabacano svašta, merdevine, u ćošku stari opanci, novine od bog te pita kad...
- Dole je kamen, a gore je ćerpič - nepečena cigla. Tavan su šašovci - cigla pravljena od gline i sušena. To su posebno urađene, jake kuće, gospodske. Cerovići su bili ugledna porodica - priča dok se penjemo na sprat dvodelne kuće.
Bele sobe, prostrane. Vrata za balkon zaključana. Balkona zapravo odavno i nema. Srušio se. Pa da se i mi ne survamo...
- Popovići su stanovali u ovoj kući. Ovde se Aleksi i Stani 9. decembra 1881. rodio sin Vojin. Aleksa učestvuje u atentatu na sjeničkog pašu Mustafu Ćatovića, pa preko Javora, gde je bila granica Srbije i Turske, beži s porodicom u Kragujevac. Vojin život nastavlja u Šumadiji, svršava vojnu školu, postaje četnik, ide prvi, pa drugi balkanski rat, Prvi svetski... I ušao je u legendu naš Vojvoda Vuk - veli Rakonjac.
Poturčenjak Mustafa Ćatović, piše u knjizi "Vojvoda Vuk - ratnička legenda", sjenički je paša pod čijim zulumom su 1885. pale mnoge starešine srpskih porodica.
- Da bi se osvetili tom zlotvoru, odvažni srpski mladići, čiji su roditelji ranije bili žrtve svemoćnog krvnika, u februaru 1886. uz gromovit prasak potpaljenog dinamita, digli su u vazduh pašin konak. Turci su odmah kao gladni vuci nasrnuli na srpske kuće, stavljajući na muke sve što je hodalo. Pljačkali su, palili i ubijali... - stoji u knjizi, čiji su autori Novica Pešić, Vidoje Golubović i Predrag Pavlović, pa se nastavlja:
- Jedan od pomagača u paljenju pašinog konaka Aleksa Popović, siromašni sedlarski majstor, da bi spasao sebe, ženu i četvoro sitne dece, uspeo je da neprimećeno pređe granicu i potraži spas u Kraljevini Srbiji. Stigao je u Kragujevac na Svetog Iliju 2. avgusta 1886. i sa celom porodicom zaustavio se pred vratima okružnog načelnika...
Tu je, između ostalog piše, načelniku kazao Aleksa da su mu Turci streljali pradedu, a njega nebrojeno puta zlostavljali:
- "One nesrećne noći kad porušismo konak paše Ćatovića, zajedno sa više stotina Srba, strpali su me u zatvor, tukli i mučili sve do pre desetak dana, kad sam, zahvaljujući nekim prijateljima i dobrom bakšišu, pušten."
Veli se još i ovo:
- Vojin je razmišljao o tome da, kad i sam poraste, doprinese konačnoj slobodi svog naroda na zauzetim srpskim teritorijama. Pred očima mu je neprekidno lebdela slika oca Alekse koji ruku vezanih preko leđa posrće i pada pod udarcima turskih kundaka.
Ostalo znamo. Voja Ture, kako su ga zvala deca u Kragujevcu, otišao je u legendu. Po svršenom šestom razredu kragujevačke gimnazije, septembra 1899. postao je jedan od 204 pitomca 32. klase Niže škole Vojne akademije, a 3. novembra 1901. ukazom kralja Aleksandra Obrenovića proizveden je u čin pešadijskog potporučnika Vojske Srbije. Vatreno krštenje kao četnik imao je na Čelopeku, severoistočno od Kumanova, 2. maja 1905. I prošao je sve, dočekao i oslobođenje rodnog kraja 1912, da bi mu kuršum probio srce na Staravinskom visu 29. novembra 1916.
A porodica Cerović, zbori nam dalje Rakonjac, seli se iz Sjenice 1945. u Beograd. Prodali su kuću Terzićima i Mirosavljevićima, kojih se seća.
- U to komunističko doba samo se interno pričalo da je u ovoj kući rođen Vojvoda Vuk - veli.
Menjaju se vremenom vlasnici. A onda kuća ostaje prazna. Porodica iz jedne polovine napravila novu kuću, a stari iz druge umrli, tri ćerke im negde po Srbiji. U dvorištu gledamo trag od kupatila podignutog im i kućerka u kom su bili kad više nisu mogli uz stepenice.
- Još 2012. ova polovina kuće bila je na prodaju, ona tamo ne. Ali je niko nije hteo. A onda lane komšija odozgo iz ulice reši da od te tri sestre kupi ovu polovinu i ogroman deo placa koji im je pripadao. Pa da sinu napravi kuću u dvorištu, a kad drugi vlasnici reše da prodaju svoj deo, da i to kupi, pa kuću sruši - kazuje Rakonjac.
I tad se pale lampice! Ode rodna kuća Vojvode Vuka u prah i pepeo! Tad u priču ulazi Dragoljub Kočović, Beograđanin rodom iz ovog kraja.
- Zove me prota: "Brate u Hristu, kupljena je kuća, kupio ju je musliman iz Sjenice, čestit čovek." Tražio sam blagoslov vladike mileševskog Atanasija da sačinim odbor za skupljanje priloga za otkup kuće. Taj komšija je, u stvari, dao kaparu od hiljadu evra, pa mu ponudimo 2.000 da odustane - kaže za Kurir Kočović.
A Rakonjac zbori:
- Komšija je vrlo korektno postupio i odustao. Kad je to dobilo drugu dimenziju i rešilo se da kuća bude legat, i drugi vlasnici su pristali da prodaju svoj deo.
Za dva meseca, veli Kočović, skupili su 45.000 evra.
- Oko 160 ljudi je dalo prilog, kupljena je kuća i devet ari placa, pa poklonjena crkvi. Pisali smo Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu i stavljena je pod zaštitu. A na konkursu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja projekat za rekonstrukciju dobio je 18 miliona dinara. Nadamo se da će sredstva uskoro i leći, kako bi se krenulo sa sređivanjem spoljašnosti, da kuća dalje ne bi propadala - priča Kočović, te veli da će deo buduće muzejske postavke biti posvećen i Cerovićima.
Dok to ne bude, tu je Mladen Rakonjac.
- Sada je sve ovo porta naše Crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Al' kad dođu ljudi da vide kuću, izađem da im otvorim vrata. Za našeg Vojvodu Vuka...
Odlazimo. U blizini je Ulica Vojina Popovića. Dade joj Sjenica 2019. naziv po Vojvodi Vuku, kad je drugoj tu, kraj crkve, po proti Vasiliju Ceroviću, a istovremeno malo ispod jednoj i po Svetom Savi...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: