Gorštaci ovuda i danas hode, poludivlji konji pohode, divlja lepota pleni, vazduh je banja i zvanično... Car Franjo Josif planirao je ovde da uživa, a dočekao kralj Aleksandar Karađorđević, dok je Tito na ovoj tački usred bivše Juge atomska skloništa pravio. Han Pijesak danas je neotkriveni biser. Koga će tek pronaći.
Grabimo iz Beograda - Loznica, Banja Koviljača, prelepi predeli, uz Drinu pa preko Drine i Zvornika penjemo se već kroz Srpsku. Romanija, u pesmama opevana, hajducima omiljena. Šuma, šuma i samo šuma. Građa svuda pored puta. Miriše na drva za loženje, na zime detinjstva. Opija.
Puni kamioni mile niz i uz planinu.
- Joj, odmakni se, ako balvan ispadne, gotovi smo - viče saputnica iz novinarske ekipe Nemanji vozaču.
Već smo na hiljadu metara nad morem. Drvene kuće, one s kamenom dole, a brvnima gore, prošarale pašnjake visoravni. Ulazimo u Han Pijesak. Desno, pa naviše - Crkva Svetog Pantelejmona. Narod na sve strane. I tezge sa svim i svačim. Dreči i svetli igračka u rukama dečačića, deda se otvorio. Praznik je. I vašar. Sveti Pantelija. Crkva lepa, oslikana, podignuta 1979. Pali narod sveće. Palim i ja. I za pokoj duše moga, koji eto, ko i mnogi Srbi, imade nekog sveca u ustima kad grmi najstrašnije. Često je to bio Sveti Pantelija. Što on, bog te pita. Al' Pantelija redovno nadrlja.
Baloni pred parohijskim domom. Muzika unutra, krcato. Dan i slava opštine. Dodeljene plakate, nagrade... Red je da se veseli.
- Ne pomaže voda, majko, s Korita Ivanova - odjekuje, dok konobari nose plate pune ribe.
Petak je, posno, mora kako bog zapomaže. I gosti su po pe-esu pozvani. Prolazi i euforac, sa amblemom Nemačke na rukavu, Dejton na delu. S čašicom, domaćin sve redom obilazi - Slobodan Đurić, načelnik opštine Han Pijesak. Kao i većina ovdašnjih, malo u Beogradu malo ovde. Jer naroda je ovde baš malo. Svega oko 25 dece se upiše u prvi razred godišnje.
- Od drva se živi i od posla u državnim organima. Drvo i šuma su nam sve. I radi se uvek, osim kad toliko napadaju snegovi da se ne može nigde. Tad pucketa vatra - priča gorštak za našim stolom.
Idemo u centar. To je zapravo put koji od Zvornika ka Sarajevu i preseca mesto, nastalo kao han za karavan. Otuda i ime, vele, majstori koji gradiše han žalili se da je pesak loš. Prve kolibe podigoše drvoseče 1895. A onda je car Franjo Josif, u vreme nakon aneksije BiH, koja beše 1908, poslao ljude da traže najbolji vazduh u Austrougarskoj, koji bi mu koristio.
- Utvrđuju da mu najviše paše vazduh u Han Pijesku, i to su, kako se priča, šunku ovde stavljali i gledali koliko oksidira! Pun ozona. Uradili su nacrte za mondensko odmaralište za cara, ali je počeo Prvi svetski rat, koji naravno izgubiše. Regent Aleksandar po oslobođenju dobija taj austrijski projekat i 1919. počinje gradnja kraljevog dvorca. Ceo kompleks, oko koga su bile hiljade hektara lovišta, završen je 1923, kad je kralj i crkvu podigao, koju uništiše u Drugom svetskom ratu - priča nam dok idemo glavnom ulicom Cviko Todić, na internetu poznat kao gorštak iz Han Pijeska, inženjer u ovdašnjem šumskom.
Idemo ka proplanku, gde su se i trojica sinova kralja Aleksandra igrala. Tu je bila prelepa vila, ali i brojni objekti oko nje. Uz ulicu omanje kuće, veš se suši na žici, deca trčkaraju za loptom.
- E, to su bile konjušnice - vele domaćini.
Priča se da je upravo ovde potpisan 1921. Vidovdanski ustav, prvi Kraljevine SHS. Dolazio je i Kemal paša Ataturk, bili su tu i prvi teniski tereni u kraljevini... A onda je došao i 6. april '41, dan kad je mladi kralj Petar Drugi morao u beg. Na tom putu bez povratka bio je u Han Pijesku.
- Sutradan ujutru (9. aprila) otišli smo za Han Pijesak. Posle nekoliko vedrih dana, pao je sneg i, kada smo posle tri sata vožnje stigli, prilično je napadao. Po dolasku sam utvrdio da su uslovi za život u Han Pijesku krajnje loši: nije bilo ni vode, ni struje, niti grejanja. Nisam mogao da uspostavim vezu s Vrhovnom komandom... Oko šest sati dobio sam dovoljno tople vode da se okupam... U Han Pijesku sam ostao još dva dana. Nemci su se približavali i čuo sam pucnjavu topova u daljini - pisao je Petar Drugi u memoarima "Moj život".
Potom su u kraljev dvorac zauzele ustaše, pa četnici, pa partizani, gde su smestili i bolnicu, koju '44. bombarduju Nemci.
- Zatim 1946. komunisti obnavljaju dvorac i preimenuju u Titov dvorac. A onda, što narod nije ni znao, oko Han Pijeska pedesetih godina grade tri atomska skloništa. Han Pijesak je otprilike usred bivše Jugoslavije, idealna strateška pozicija.
Gledamo u najviše brdo.
- To je najviša kota opštine Han Pijesak i planine Javor - Veliki Žep, 1.537 metara nadmorske visine, lokalitet Crna rijeka, a unutar njega objekat G-1, centralno komandno mesto u slučaju nuklearnog rata između SSSR i SAD. Oko Žepa su uvek bile i mrtve straže: "Stoj ili pucamo!" A onda su ovde u mestu izgrađeni soliteri za vojsku, pa hotel. Vojska i oficiri su fino uživali, njima je morao biti bioskop i najbolja gimnazija i najbolji učitelji... Ej, šezdesetih godina ovde su bili kuglana i bioskop - veli Todić, pa nastavlja:
- A onda je tu gore bio i glavni štab Vojske Republike Srpske, ovde je i osnovana. Posle rata je Sfor zapečatio G-1, jer su govorili da se tu krije Mladić. Danas su svi ti objekti tzv. neperspektivna vojna imovina BiH, u vlasništvu oružanih snaga. Dok se RS i BiH spore kome treba da pripadnu, to propada, a lepo bi za turizam moglo poslužiti.
Evo nas na proplanku. Od dvorca ostao samo šut. Na čistini temelji.
- U dvorcu je za vreme poslednjeg rata bila vojska, potom je postao ruina, da bi 2005. izbio požar u kom je sagoreo. Sad opština pravi novi po planovima iz vremena kralja - priča.
Upravo kralj Aleksandar je ovde uveo i trke konja, te1933. I baš je zato u prelepoj biblioteci "Branko Čučak" otvorena izložba "Gorom jezde, gora progovara". Ideja dođe od Draga Dobrilovića, koga put nanese odavde u Beograd, gde svojevremeno vodi čuvenu kafanu "Znak ?". Autor je izložbe s Đorđem Sekerezovićem i Radovanom Pilipovićem, direktorom Arhiva SPC. Tu pored radnog stola i vitrine, jedinog ostalog iz dvorca Karađorđevića, gledamo slike trke u kojima su Srbi navijali "naprijed, sokole", a muslimani "gajret, sokole". A navijaće se opet. Jer ovi gorštaci izboriše za Han Pijesak status vazdušne banje i sad je vreme da lepote budu na korist svima.
- Uvereni smo da su čist vazduh, netaknuta priroda i jednostavan život kakav živimo mi gorštaci potrebni čoveku savremene civilizacije. U potrošačkom društvu i u borbi za sticanje materijalnih dobara, čovek je postao umoran, prazan i otuđen. Tom i takvom čoveku želimo da stvorimo prostor u kome će moći da se oporavi, duhovno obnovi, vrati sebi - veli načelnik Đurić na otvaranju izložbe, te kazuje da će kraljevski dvorac, koji obnavljaju, da posluži i razvoju tzv. elitnog turizma, u koji se pored zimskih i biciklističkih sportova, uklapa i konjički - neće mnogo proći, a ponovo će se ovde trkati konji.
Prekrstarismo stazama, šumama i livadama Romanije.
- Aman, divljih konja nigde. Zašta dođosmo - zavapih.
- Baš ograisaste - smeje se jedan od domaćina.
- Nego, znate li šta je jedino bolje od vazduha u Han Pijesku? Romanijsko jagnje! - vele, pa pravac na potok, kraj livade, a podno šume...
Žubori voda, majstori seku jagnje, voda ide i na usta.
- Aman, omrsismo se na praznik!
- Ma i jagnje je posno, pase travu - eto ga jedan.
- Prošlo pet, prošo dan. Nego, ajmo mi "Očenaš" i živeli!
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.