Neki od roditelja bivših, današnjih (i budućih) srednjoškolaca sećaju se knjige „Slobodna deca Samerhila”. Zašto je princip učenja primenjen u ovoj školi aktuelan i nakon skoro 100 godina od njenog osnivanja

Škola Samerhil osnovana je 1921. godine. Ideja njenog osnivača Aleksandra Saderlanda Nila bila je da stvori školu pravljenu po meri dece, a ne po propisanom sistemu koji se oslanja na prosek interesovanja i mogućnosti učenika.

Kako je uopšte moguće stvoriti takvu školu? Tako što će se svačiji glas čuti i svaki predlog razmotriti. Tako što će školu zajedno voditi i direktor i profesori i osoblje i učenici. Tako što će se odluke donositi demokratski.

Demokratija u ovoj školi prolazi kroz sve pore: sve je dozvoljeno dokle god ni na jedan način ne ugrožava bilo kog drugog učenika ili zaposlenog u školi. Između ostalog, svaki od učenika ima mogućnost da izabere koje predmete će pohađati. Ukratko, postoji potpuna sloboda.

Ovde se odmah javljaju nedoumice. Samerhil pohađaju učenici starosti od 5 do 18 godina. Kako petogodišnjaku možete dopustiti da odlučuje o svom obrazovanju? Iako je to (i danas) nepopularno, Samerhil se u tim slučajevima vodi obrnutom logikom: petogodišnjaci (a i dosta stariji učenici) retko znaju šta hoće i izbor između dva dobra njima jeste komplikovan. Međutim, vrlo jasno znaju šta neće. I to je osnova.

Interesovanja se s vremenom menjaju i svaki od učenika može naknadno da se priključi izučavanju bilo kog od predmeta koje škola ima. Samerhil ide i korak dalje: školski program nije obavezan. Naprosto, ako nijedan od učenika nije zainteresovan za neku nastavnu jedinicu, ona se preskače.

Kako to utiče na znanja koja učenici stiču? Samerhil svake godine s ponosom objavljuje podatke o broju učenika koji su se upisali na fakultete. I svake godine ističu da su njihovi učenici – pored skoro stopostotne prolaznosti na prijemnim ispitima – za vreme studiranja mnogo uspešniji od učenika koji su bili deo tradicionalnog školskog sistema.

Da li je ovakav sistem primenljiv i u drugim sredinama? Vrlo je verovatno da jeste, ali to zahteva sistematične pripreme, višegodišnju edukaciju nastavnog kadra, revidiranje školskog programa i tako dalje. Na kraju, zahteva prilagođavanje savremenom svetu, kako obrazovnom, tako i poslovnom.

U Srbiji se, kako stvari stoje, konačno desio pomak u dobrom smeru i gimnazija ponovo postaje prostor koji odgovara savremenom učeniku i prilagođena je specifičnim zahtevima takozvane „generacije Y”.

Mentorski rad je u nekim gimnazijama kod nas obavezan i prilagođen konkretnom učeniku i njegovim interesovanjima. Pristup nastavnim sredstvima je slobodan i dostupan u svakom trenutku. Način prenošenja znanja je u skladu sa životnim navikama učenika – multimedijalan, interaktivan i digitalan. Hvatanje beležaka je nepotrebno, jer učenici dobijaju elektronske transkripte svakog predavanja. Profesori su na raspolaganju učenicima, čak i nakon završetka nastave.

Ukratko, gimnazija postoji zbog svojih učenika. Pristup se menja, zavisno od učeničkih potreba, jer ono što je u središtu pažnje jeste glas učenika. Taj glas se poštuje, razvija, neguje i motiviše. Svako pitanje zahteva i odgovor. I sva teorijska znanja dobijaju i praktičnu primenu.

Odluka o izboru srednje škole je važna. Zato je vi, roditelji, ne prepuštajte slučaju. Saslušajte želje svojih budućih srednjoškolaca i upoznajte ih sa gimnazijom koja neguje baš takav, demokratski pristup svakom pojedincu.

Samerhil u Srbiji ne postoji, ali je sigurno da postoje srednje škole koje prate svetske obrazovne tendencije.