Slab rast zarada u bogatim zemljama postao je jedno od ključnih pitanja u vremenu posle ekonomske krize, kad su mnogi političari zabrinuti zbog stagnirajućeg ili opadajućeg životnog standarda, naročito kad su u pitanju siromašniji radnici

Zarade u razvijenim zemljama stoje u mestu, a radnici nemaju koristi od neravnomernog globalnog ekonomskog oporavka.

Prema dvogodišnjem izveštaju Međunarodne organizacije rada (MOR) o globalnim zaradama, prosečna realna zarada u razvijenim ekonomijama porasla je za 0,1 procenat u 2012. godini i 0,2 procenta prošle godine. Radnici u nekoliko bogatih privreda, uključujući i Italiju, Japan i Veliku Britaniju, zarađivali su manje nego 2007. godine.

Slab rast zarada u bogatim zemljama postao je jedno od ključnih pitanja u vremenu posle ekonomske krize, kad su mnogi političari zabrinuti zbog stagnirajućeg ili opadajućeg životnog standarda, naročito kad su u pitanju siromašniji radnici.

Američki predsednik Barak Obama zalaže se za podizanje minimalne zarade na federalnom nivou, ali ga u tome sprečava Republikanska opozicija u Kongresu. Nemački parlament je ove godine prvi put odobrio minimalnu zaradu.

MOR je izjavio da stagnacija zarada nije samo rezultat finansijskog kraha iz 2008. godine koji je povećao nezaposlenost i smanjio stepen ekonomskog rasta u mnogim privredama već i dugoročnih sila globalizacije, tehnologije i opadanja uticaja sindikata.

Od osamdesetih godina 20. veka zarade su rasle sporije nego produktivnost, što znači da radnici dobijaju sve manji udeo privrednog rasta. Ovaj trend je nakratko prekinut krizom, ali je u većini zemalja nastavljen. Izuzetak su Francuska i Velika Britanija, gde je udeo radnika u prihodu ostao relativno stabilan, iako je rast zarada usporen.

MOR je izjavio da bi vlade koje žele da se pozabave pitanjem nejednakosti na tržištu rada trebalo da iskoriste minimalnu zaradu i ojačaju kolektivno pregovaranje kako bi podigle zaradu siromašnijih radnika, umesto da se oslone isključivo na to da će fiskalna politika uticati na preraspodelu novca od bogatih prema siromašnima.

„Fiskalna politika radi preraspodele, koja je istorijski doprinosila smanjenju nejednakosti od 25 do 30 procenata, gubi svoju delotvornost“, kaže Sandra Polaski, zamenik direktora MOR za politiku. „Razlog zbog kojeg fiskalna politika postaje sve manje efikasna jeste to što na nju pada sve teži teret, a postoje politička ograničenja za ono što se može uraditi.“

U međuvremenu, zarade su nastavile da rastu u zemljama u razvoju, iako su i dalje mnogo iza onih u razvijenim zemljama. Prosečna mesečna zarada je oko 1.000 američkih dolara u privredama u razvoju, što je trećina prosečne zarade u bogatim zemljama.

Zabeležene su velike razlike u stepenu rasta zarada između regiona. Zarade su porasle u proseku za šest procenata u Aziji, istočnoj Evropi i Srednjoj Aziji, ali manje od procenta u Africi i Južnoj Americi. Udeo radnika u privrednom rastu smanjen je u Kini, Meksiku i Turskoj, ali je povećan u Rusiji.

MOR je izjavio da postoji globalna „trka za središnje mesto“ jer zarade rastu u siromašnim zemljama dok stagniraju u bogatim.

Prema podacima MOR, nejednakost zarada porasla je otprilike u polovini razvijenih zemalja i zemalja u razvoju između 2006. i 2010. godine, a opala je ili je ostala stabilna u drugoj polovini zemalja. Nejednakost zarada najviše je opala u Brazilu i Argentini.

Sarah O‘Connor