Slatki posao Vorena Bafeta

Voren Bafet (Warren Buffett) učinio je mnogo toga dobrog za investitore. To je razlog što veliki deo finansijskog sveta slavi pedesetogodišnjicu njegovog vlasništva nad „Berkšir Hatavejom“ (Berkshire Hathaway), tekstilnom kompanijom koju je pretvorio u konglomerat bez premca.

Takozvani prorok iz Omahe mnogo je pomogao i zubarima - istakao bih da ova Bafetova strana takođe zaslužuje pažnju u analiziranju čoveka koji je od fokusiranog investiranja napravio ključno oruđe današnje kapitalističke doktrine.

Jedan od intrigantnih detalja iz Bafetove karijere bio je njegovo veliko uzdanje u trajnu privlačnost šećera, dobijenog iz šećerne trske, kukuruza ili drugih izvora. Iako njegov portfolio obuhvata široku lepezu investicija - od banaka i osiguravajućih kompanija do železnice, proizvodnih i energetskih kompanija, on uključuje i znatne vlasničke udele u kompanijama za proizvodnju slatkiša, žvakaćih guma, sokova i zaslađenog dodatka jelima - kečapa.

Bafet je pokazao svoju sklonost prema slatkišima 1972. godine kupovinom „Siz kendiza“ (See‘s Candies), za 25 miliona dolara. Od tada je ovog kalifornijskog proizvođača slatkiša često opisivao kao posao iz snova, jer može da uveća profit bez mnogo novog kapitala i oslobodi sredstva za druge investicije „Berkšira“.

Poslednje što nam je poznato je da one uključuju i udeo u „Koka-Koli“ (Coca-Cola), proizvođaču bezalkoholnih pića, „Rigliju“ (Wrigley), koncernu koji pravi žvakaće gume i konditorske proizvode, „Hajncu“ (Heinz), kralju kečapa (bar u mojoj kući), kao i vlasništvo nad „Dejri kvinom“ (Dairy Queen), američkim samoproklamovanim snabdevačem „poslasticama i hranom koja zadovoljava žudnju“, uključujući njihov legendarni sladoled na točenje.

Sa stanovišta javnog zdravlja, jasno je da bi Bafet mogao i na bolji način da potroši svoj novac. Šećer može biti loš za ljude. Previše šećera ih može učiniti gojaznim i povećati rizik od srčanih oboljenja i dijabetesa tipa dva.

Kako su naše majke nekad govorile, ako ne perete zube odmah nakon konzumiranja šećera, može doći do pojave karijesa.

Međutim, Bafeta nikad nije zanimalo da menja svet novim tehnologijama, čudotvornim lekovima ili nečim drugim. On je svoju društvenu svest jasno pokazao odlukom da većinu svog bogatstva ostaviti u dobrotvorne svrhe. Ali u raspoređivanju kapitala on generalno izbegava pitanja koja je pokojni Robert Kenedi postavljao tokom predsedničke kampanje, kad bi rekao: „Neki ljudi vide stvari takve kakve jesu i kažu - zašto? Ja sanjam o stvarima koje se nikad nisu desile i kažem - zašto da ne?“

Pre će biti da se Bafetova veličina - a svako ko je činio nešto toliko dobro i toliko dugo kao on mora biti veliki - sastoji u tome što on prihvata svet onakav kakvim ga je zatekao.

On deluje u okviru postojećeg konteksta, takvog kakav jeste, i daje ljudima ono što žele, pod uslovom da ima osećaj da to prolazi.

On je neko ko zna kako udovoljiti gomili i ima razvijen osećaj za dinamiku mase. Koliko je njegov način razmišljanja suptilan, vidi se u klasičnoj sceni iz knjige „Varvari pred vratima“, u kojoj Džon Gutfrojnd (John Gutfreund), tadašnji predsednik upravnog odbora i izvršni direktor investicione banke Salomon braders (Salomon Brothers), postavlja pitanje Bafetu, direktoru i vodećem akcionaru, o njegovom rezonovanju u vezi s licitiranjem za „Ar-Džej-Ar Nabisko“ (RJR Nabisco), proizvođača cigareta i grickalica.

Bafet je tada izjavio, a to je bilo 1988, da smatra da bi to bio dobar posao za Salomon.

„Reći ću vam zašto volim posao s cigaretama“, Bafet je rekao Gutfrojndu. „Košta jedan peni da se naprave. Prodaju se za dolar. Izazivaju zavisnost. I postoji fantastična lojalnost brendu.“

Ipak, Bafet je odlučio da ne ulaže sopstveni novac u licitaciju. Smatrao je da bi to bio loš posao za njega jer nije mogao da se nosi s teretom posedovanja duvanske kompanije u tom periodu svog života, što je stav koji je obrazložio tek šest godina kasnije, kad je na godišnjem sastanku „Berkšira“ rekao da su takve investicije „praćene mnoštvom pitanja koja se odnose na društvene stavove“ i na kojima je insistirala Klintonova administracija.

U tom smislu, investiranje u slatke stvari u životu je način na koji Bafet može da ima „i ovce i novce“. Kao što je „Siz kendiz“ naučio Bafeta mnogo godina ranije, poslastice imaju neke sličnosti sa cigaretama - naime, jeftine su za proizvodnju i mnogim ljudima je teško da im odole. Ali slatkiši nisu u tolikoj meri predmet političkih debata i mogu se bezbrižno konzumirati u odgovarajućim količinama, za šta je dokaz i 84-godišnji Bafet. Ističući tokom godina da voli da pije „koka-kolu“ sa ukusom višnje (Cherry Coke), jasno je stavio do znanja da ulaže u proizvode koje i sam konzumira.

To „nalivanje“ sokovima nije naškodilo ni Bafetovom brendu. Svi mi imamo svoje poroke (jedan od mojih je ispijanje previše kafe, ali zadržaću se na tome), i svaki put kada Bafet u javnosti zadovoljava svoju slatku naviku, izgleda kao čovek od naroda, običan čovek sposoban da se poistoveti s drugim običnim ljudima.

To je izvanredno dostignuće za multimilijardera, inače sina američkog kongresmena. Bafet je to uspeo da izvede. Počeo je da liči na jednog od likova koji su nam poznati iz srceparajućih televizijskih reklama u kojima ljudi pronalaze mir, ljubav i/ili razumevanje uz konzervu soka ili paketić žvaka. Koliko god se trudili da im se odupremo, one uvek izgledaju nekako slatko.