SAD su i na samu najavu osnivanja Azijske banke za investicije tražile od saveznika da to bojkotuju pod velom brige o standardima. Treba li reći da Svetska banka ima sedište u Vašingtonu, dok će sedište AIIB biti u Šangaju, a glavni akcionar Kina

Priča o Azijskoj banci za investicije u infrastrukturi (Asian Infrastructure Investment Bank - AIIB) prerasta u diplomatski debakl SAD. Započinjanjem, a zatim gubljenjem borbe za prevlast protiv Kine, Vašington je nehotice poslao signal o pomeranju centara moći i uticaja u 21. veku.

Odmah nakon što je 2013. godine Kina objavila nameru da osnuje AIIB, SAD su se posvetile ubeđivanju svojih saveznika da bojkotuju ovu novu instituciju. Amerikanci su tvrdili da bi nova banka, uz podršku Pekinga, mogla da primenjuje manje rigorozne standarde kreditiranja od onih koje zahteva Svetska banka, navodeći kao primer uslove kao što su nekorumpiranost vlasti i zaštita životne sredine.

Međutim, bilo je prilično jasno da je ovde reč o borbi za moć. Svetska banka ima sedište u Vašingtonu i njen predsednik je uvek bio Amerikanac. Sedište njenog potencijalnog suparnika AIIB biće Šangaj, a glavni akcionar Kina.

Japan, Južna Koreja i Australija prvobitno su odlučile da se drže po strani, kao i sve velike evropske ekonomije. Međutim, vest da Velika Britanija sada namerava da se pridruži novoj banci kao jedan od osnivača nagoveštava da se u ujedinjenom frontu protiv AIIB pojavila velika pukotina.

U Južnoj Koreji, gde sam proveo prošlu nedelju, većina analitičara veruje da je samo pitanje vremena kada će ovim putem krenuti i vlada u Seulu. Australija već preispituje svoju poziciju, a primer Velike Britanije će verovatno pratiti i ostale velike države EU. Ako se to desi, jedini preostali protivnici bili bi Japan i SAD. Takva situacija bi predstavila Ameriku u veoma lošem svetlu. Umesto da predvodi svoje prijatelje u principijelnom otporu protiv poduhvata punog nedostataka, SAD bi zbog epizode sa AIIB mogla da ostavi utisak razdražljivosti i izolovanosti od ostatka sveta.

Za Kinu će ovaj uspeh biti još slađi, budući da je iza nje nekoliko loših godina u sve intenzivnijoj borbi sa SAD za prevlast i uticaj u Aziji. Svojim sve agresivnijim stavom u teritorijalnim sporovima sa susednim državama, Kina je neplanirano ojačala američke pozicije u nekoliko zemalja - među kojima su Filipini, Japan, Australija i Indija - koje su požurile da učvrste diplomatske i bezbednosne veze sa SAD.

Ali izgleda da je Kina izvukla pouku iz ovog iskustva. Poslednjih meseci Peking se manje otvoreno suprotstavlja svojim susedima i umesto toga naglašava želju za snažnijom ekonomskom saradnjom, koja bi obuhvatala novi „put svile“ kroz centralnu Aziju, duž kojeg bi jačale trgovina i infrastruktura, kao i „pomorski put svile“, koji bi vodio kroz mora jugoistočne Azije. AIIB bi mogla da igra veliku ulogu u finansiranju ovih inicijativa.

Kina se nada da će uspeti da ubedi azijske nacije da njen uspon ne predstavlja pretnju za njih, već da, naprotiv, one mogu imati koristi od njenog sve većeg bogatstva. Izgleda da je većina kineskih suseda - a uz njih i Britanci, koji se nadaju da će privući kineske investicije - zaključila da bi bilo nerazborito propustiti ovu priliku.

Ova epizoda u vezi sa AIIB pokazuje da je, u borbi za uticaj u Aziji, najjači adut Kine njena rastuća privredna moć. S druge strane, najjači adut Amerike je njena vojna moć i mreža bezbednosnih sporazuma. Zemlje uhvaćene između ove dve vatre suočavaju se sa dilemom. Japan, Australija, Filipini i Južna Koreja imaju bezbednosne sporazume sa SAD. Ali svaka od ovih zemalja sada ima znatno veću robnu razmenu sa Kinom nego sa SAD.

Južna Koreja se, na primer, oslanja na američku moć da bi se odbranila od pretnji Severne Koreje i možda jednog dana kao zaštitu i od same Kine. Ali trenutno više od četvrtine ukupnog južnokorejskog izvoza ide u Kinu, u poređenju sa oko 12 odsto koji odlazi u SAD.

Ovo ima za rezultat da su Južnokorejci često rastrzani između dve strane. AIIB je samo jedan primer. Drugi je žestoka debata koja se vodi unutar zemlje o tome da li treba prihvatiti zahtev SAD da instalira protivraketni sistem koji bi eventualno mogao biti koristan u odbrani od Severne Koreje, a koji Kinezi vide kao pretnju za sopstvenu bezbednost.

Epizoda sa AIIB dovešće do još snažnije inicijative Amerike i Japana da se finaliziraju pregovori o transpacifičkom partnerstvu, što je trgovinski sporazum koji bi okupio 12 pacifičkih nacija, ali koji prilično očigledno ne uključuje Kinu.

Amerikanci ponovo navode da je razlog za ovo partnerstvo održavanje standarda otvorenosti privrede, a ne nastojanje da se oformi neki antikineski blok. Međutim, čak i neki njihovi saveznici ne veruju u potpunosti u ovu priču, a neki gunđaju da je malo čudno da se pravi novi trgovinski sporazum koji isključuje Kinu, vodeću trgovačku silu u regionu Azija-Pacifik.

U ovoj rundi azijskog obaranja ruku između SAD i Kine, veliko je pitanje da li će američka vojna moć na kraju prevagnuti nad kineskom trgovačkom. Odgovor neće uvek biti isti, već će zavisiti od konkretne situacije. Ali sve u svemu, što više neka zemlja doživljava Kinu kao pretnju, to je veća verovatnoća da će se prikloniti Americi. To je i razlog zbog koga će Japan verovatno biti poslednja velika azijska zemlja koja se protivi osnivanju AIIB. S druge strane, ukoliko je Kina dovoljno razborita da ne pokazuje zube previše često, velika je verovatnoća da će uspeti da svoju ekonomsku moć postepeno pretoči u sve jači politički i diplomatski uticaj - čak i na bliske saveznike SAD.

Bilo je dana kada se svet klanjao pred moćnim dolarom. Ali priča u vezi sa AIIB sugeriše da ovih dana, čak i u očima mnogih najbližih saveznika SAD, cakli znak renminbija.

Gideon Rachman

azijska-banka.jpg
Foto: Profimedia