Tekstilna industrija čini 90 odsto ukupnog izvoza ove američke zemlje, a prema rečima tamošnjeg ministratrgovine, ovaj sektor je privukao i „neke ozbiljne investicije“

Mederik Derilus (Mederique Derilus) zauzet je pakovanjem belih majica koje treba da se transportuju 1.000 km na sever u SAD. Ovaj četrdesetpetogodišnjak zaposlen u industrijskom parku Kodevi (Codevi) - sindikalno organizovanom konfekcijskom pogonu smeštenom na rubu grada Vonama Ouanaminthe) na severoistoku zemlje, na granici s Dominikanskom Republikom - pokazuje etiketu na kojoj piše „Proizvedeno u Haitiju“ (Made in Haiti).

Svakog dana nekih 7.000 Haićana radi u ovoj fabrici koja pripada kompaniji pod nazivom „Grupo Eme“ (Grupo M), fabrici za izradu odeće sa sedištem u Dominikanskoj Republici, koja snabdeva američke robne marke kao što su „Levis“ i „Polo“ .Prošle godine kompleks Kodevi otpremio je skoro sedam miliona farmerica i tri miliona majica u SAD putem dominikanskih luka preko privatnog graničnog prelaza.

„U tržišnoj utakmici sa Azijom blizina SAD je naša ključna prednost“, kaže Kristijan Kapeljan (Cristian Capellán), direktor koji je zadužen za poslovanje „Grupo Emea“ na granici. Kao i većina konfekcionara koji posluju u ovoj zemlji, ova kompanija je fokusirana na izradu odeće koju karakterišu velike serije i niske marže i koja je gotovo isključivo namenjena masovnom tržištu SAD.„Proizvodnja tekstila je ključna komponenta haićanske privrede i ovaj sektor je privukao neke ozbiljne investicije“, kaže Džud Erve Dej (Jude Hervey Day), haićanski ministar industrije i trgovine.

Ovo je najveći proizvodni sektor Haitija, koji čini 90 odsto ukupnog izvoza ove zemlje i oko 10 odsto njenog bruto domaćeg proizvoda.

Osim što su blizu Severnoj Americi, proizvođači čije je sedište na Haitiju imaju komparativne prednosti koje su prethodnih godina privukle investitore iz Južne Koreje. Neke od ovih prednosti su konkurentna cena radne snage, poreske olakšice i zakoni SAD koji proširuju bescarinski režim za konfekciju proizvedenu u Haitiju tako da se odnosi i na robu izrađenu od ulaznih materijala koji potiču iz trećih zemalja.

Vreme trajanja ovih trgovinskih sporazuma i akata koji su omogućili proizvođačima odeće sa sedištem na Haitiju bescarinski pristup SAD produženo je do 2020. godine. Postoji pritisak da neki od ovih sporazuma ostanu na snazi do 2030. Analitičari očekuju da će ove godine vrednost izvoza tekstilne industrije prvi put premašiti milijardu dolara.

Međutim, neobjavljeni izveštaj koji je nedavno sačinila jedna vodeća organizacija za raspodelu pomoći u ovoj zemlji navodi da odsustvo ulaganja u infrastrukturu, energetiku i fabrike vode predstavlja veliku prepreku tekstilnoj industriji da privuče još investicija. Ovo je očigledno jedna propuštena prilika u periodu kad su prodavci na malo u potrazi za novim izvorima snabdevanja jer troškovi proizvodnje u Aziji rastu.

Budući da Afriku već mnogi vide kao sledeće proizvodno središte, u izveštaju se kaže da bi Haiti trebalo da se usredsredi na kompanije koje već imaju proizvodnu bazu u Africi, gde su uslovi poslovanja „slični“.

Kao i mnogim njihovim afričkim kolegama, haićanskim radnicima, uglavnom bivšim poljoprivrednicima, nedostaje formalno radno iskustvo.

Pa ipak, Ričard Kolz (Richard Coles), lokalni privrednik koji se bavi tekstilom i zapošljava 3.500 ljudi u Port-o-Prensu, kaže: „Kad je jasno šta se očekuje, kad se završi obuka, postavi adekvatna oprema i uspostavi dobro radno okruženje, Haićani su najbolji“.

Zarade su druga briga.

„Voleo bih da nas više plaćaju,“ gunđa Nadže (Nadge), tridesetdvogodišnji radnik zadužen za kontrolu kvaliteta, tokom pauze za ručak u južnokorejskoj fabrici koja posluje u okviru industrijskog parka Karakol (Caracol) na severu zemlje.

Ova fabrika „proizvodi u Haitiju“ za američke robne marke kao što su „Targit“ (Target) i „Volmart“ (Walmart). „Ali ne mogu baš da se žalim, jer ipak sada imam posao.“

Prosečne realne plate na Haitiju kreću se između 180 i 200 dolara mesečno, navodi se u izveštaju agencije za raspodelu pomoći. Prema podacima kojima raspolaže Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UN Development Programme), dok u Gani i Lesotu radnici primaju mesečno od 112 do 140 dolara.

Medutim, fabrike za izradu odeće „mogu biti samo jedan mali deo razvojne strategije“, kaže Mark Vajsbrot (Mark Weisbrot) iz Centra za ekonomska i politička istraživanja (Centre for Economic and Policy Research) sa sedištem u Vašingtonu.

„Najveći problem u vezi sa ovim modelom proizvodnje koji se zasniva na nehumanim uslovima rada je to što radnici nemaju pravo na kolektivno pregovaranje.“

Hose Agustin Agere (José Agustín Aguerre), šef kancelarije Inter-američke banke za razvoj u Haitiju, misli da model ove industrije nije „ni održiv, ni poželjan na duge staze“.

„Ali za zemlju koja ima galopirajuću stopu nezaposlenosti, koja upada iz krize u krizu, ovo je dobar način da se stanovništvo zaposli i stvori radne navike.“

Karakol - industrijski park jedina nada za posao

Na gala otvaranju industrijskog parka Karakol u severnom Haitiju 2012. godine sve je vrvelo od poznatih ličnosti. Glumci kao što su Šon Pen (Sean Penn) i Ben Stiler (Ben Stiller), osnivač kompanije „Virdžin“ Ričard Brenson (Richard Branson) i modna kreatorka Dona Karan (Donna Karan) ćaskali su s Hilari Klinton (Hillary Clinton), koja je u to vreme bila državni sekretar SAD i tu je došla u pratnji muža, bivšeg predsednika SAD Bila Klintona (Bill Clinton), specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija za Haiti.

Sada je u ovom parku dosta mirnije.

„Shvatili smo da bi podržavanje dugoročnog razvoja Haitiju značilo više od davanja pomoći“, rekla je tada Hilari Klinton.

„Zbog toga smo promenili formu naše podrške. Preusmerili je ka ulaganjima da bismo se pozabavili nekim od najvećih izazova s kojim se ova zemlja suočava, a to su otvaranje novih radnih mesta i privredni rast.“

Kompleks vredan 300 miliona dolara blizu severne obale najavljivan je kao način da se smanji oslanjanje Haitija na glavni grad. Zajednički projekat vlada Haitija i SAD i Inter-američke banke za razvoj stvoriće 65.000 stalnih radnih mesta čim se „realizuje u potpunosti“, izjavilo je tada Stejt department SAD.

Ipak, tvaranje radnih mesta u novom industrijskom parku nije napredovalo planiranom dinamikom. Mnogi čekaju u redu ispred ulazne kapije u park Karakol svaki dan u nadi da će dobiti neki posao. List Kvitel (Liszt Quitel), glavni direktor Karakola u haićanskoj nacionalnoj agenciji Sonapi, u čijoj su nadležnosti industrijski parkovi, rekao je da kompleks radi sa oko 10 odsto kapaciteta.

Broj radnih mesta je porastao sa 1.200 u 2012. na nekih 5.300 prošle godine, navodi se u poslednjem izveštaju agencije Sonapi.

Andres Schipani