Prosečna zarada muškaraca u Britaniji najviša je u 50. godini života, pokazuju podaci tamošnjeg Nacionalnog zavoda za statistiku

Lako je smejati se Najdželu Faražu (Nigel Farage). Iste noći nakon objavljivanja preliminarnih rezultata nedavnih opštih izbora, umoran i emotivan, podneo je ostavku na mesto predsednika Nezavisne partije Velike Britanije (UKIP) jer nije uspeo da uđe u parlament.

„Osećam da mi je ogroman teret skinut s pleća. Nikad nisam bio srećniji“, rekao je on. Međutim, četiri dana kasnije, na iznenađenje mnogih članova te partije, povukao je ostavku.

Britanci sad raspravljaju o tome da li je Faraž lakrdijaš, narcis ili vlastoljubac. Ipak, postoji i jedno tužnije objašnjenje - on je samo sredovečan čovek. Po svoj prilici, shvatio je da će, ukoliko se povuče u 51. godini, najverovatnije otići u zaborav, rezervisan za ljude njegovih godina.

Prosečna zarada muškaraca u Britaniji najviša je u 50. godini, pokazuju podaci Nacionalnog zavoda za statistiku. Nakon povratka na partijsku funkciju, Faraž je u obraćanju jednom listu rekao: „Odlučio sam da odredim datum kad ću podneti ostavku“, to je bio tipičan primer maštanja sredovečnog čoveka. Okvirni datum koji je naveo je 2035. godina, kad će imati 71 godinu. Reagujući na ovu izjavu, Suzan Evans (Suzanne Evans), zamenica predsednika partije, rekla je za Bi-Bi-Si (BBC): „Mislim da je to šala. On ovo radi već 23 godine. Idi na odmor. Idi na odmor, Najdžel. Znaš da je svakome potreban odmor.“

To su užasne reči za svakog sredovečnog čoveka. Svi moji vršnjaci znaju kako se Faraž oseća. Jedino možemo da se nadamo da ćemo podneti neminovno propadanje naših karijera s nešto više dostojanstva.

Kroz veći deo istorije zrelost je bila na ceni. Početkom 1955. vodeći zvaničnici Engleske, Sjedinjenih Država, Zapadne Nemačke, Francuske i Japana bili su Vinston Čerčil (Winston Churchill) 80 godina, Dvajt D. Ajzenhauer (Dwight D Eisenhower) 64, Konrad Adenauer (Konrad Adenauer) 79, Rene Koti (René Coty) 73 i Ičiro Hatojama (Ichiro Hatoyama) 72. Mlađima od 60 godina jednostavno nije mogla biti poverena odgovornost.

Tek je 1993. bivši zvaničnik Republikanske stranke Marlin Ficvoter (Marlin Fitzwater) komentarisao relativno mladu administraciju Bila Klintona (Bill Clinton): „Još nekoliko debelih, starijih, ćelavih muškaraca ne bi škodilo ovom mestu.“

Debele, stare, ćelave žene tad se još nisu mogle kvalifikovati za zvanične funkcije.

Međutim, onda su nam kultovi mladosti, tehnologije i jednakosti među polovima zadali trostruki udarac. Da citiram italijanskog romanopisca Tomasa Pelicarija (Tommaso Pellizzari): „Prvi put znanje starijih ljudi, ono što ih je učinilo društvenom grupom koja se najviše poštuje i sluša, sad se smatra nečim što se odlaže na tavan i izbacuje prilikom iseljavanja. Znanje starog čoveka i način na koji je došao to tog znanja predstavljaju prepreku budućem znanju.“ To objašnjava „čistku“ starijih ljudi i njihove velike plate. Misliti u stilu „što više zarađuješ, to si vredniji“ vrlo je primamljivo. Zapravo, što više zarađuješ, to si ranjiviji.

U pozorišnoj predstavi Artura Milera (Arthur Miller) „Smrt trgovačkog putnika“ (Death of a Salesman) iz 1949. godine, u značajnom delu u kojem se opisuje propast karijere sredovečnog muškarca, Vili Loman (Willy Loman) dobija otkaz. Prodavac kao što je Vili, kako to objašnjava drugi lik u ovom komadu, poznat je po „svom osmehu i uglancanim cipelama. I onog trenutka kad prestanu da mu uzvraćaju osmehe, nastaje katastrofa. I onda napraviš još par propusta, izgubiš samopouzdanje i gotov si. Niko se ne usuđuje da krivi ovog čoveka.“

Strašna je stvar što otpušteni sredovečni muškarci uglavnom krive sami sebe. To je zbog toga što do trenutka otkaza većina njih ubeđuje sebe da svoj uspeh duguje isključivo svojoj ličnoj izuzetnosti. Da su govorili sebi „Ja sam samo još jedan belac od četrdeset i plus godina, rođen u prilično funkcionalnoj porodici i sad sam šef odeljenja, koliko god to trajalo“, otpuštanje bi mnogo manje bolelo. Međutim, sredovečni muškarci uglavnom izgrade mišljenje o sebi na osnovu karijere koje imaju. Kad ona pođe nizbrdo, isto se dogodi i sa njihovim samopouzdanjem. Odjednom se osećaju kao gubitnici. To potvrđuju i popularni rezultati istraživanja sociološkinje Ketrin Njuman (Katherine Newman) s Univerziteta „Džon Hopkins“ da nezaposleni menadžeri u Americi krive sami sebe za svoju nezaposlenost.

Nakon otkaza sredovečni čovek često je primoran da provodi više vremena sa svojom porodicom, što uglavnom nije prijatno ni za jednu stranu. Da stvar bude još gora, zahvaljujući naprednoj medicini, on sada može očekivati da doživi osamdesete bez poslovnog identiteta, osuđen na to da večno dosađuje drugima svojim polovičnim prisećanjima. Ed Miliband (Ed Miliband), sveže smenjeni lider Laburističke partije, mogao bi da ide unaokolo u nedogled i priča priču o svom dvadesetpetominutnom sastanku sa Barakom Obamom (Barack Obama). Miliband ima samo 45 godina, ali je prvi red njegove čitulje već ispisan. Možda će i on morati da povuče ostavku.

Opkoljeni sve naprednijim robotima i ženama, nije čudno što mnogi od nas sredovečnih muškaraca završe u poslednjim redovima odbrane od ovog cajtgajsta.

Umesto toga, potrebna nam je nova strategija. Moramo prestati da definišemo sebe samo poslom kojim se bavimo. Odrasli smo razmišljajući čime ćemo se baviti kad porastemo, a trebalo je da razmišljamo o tome šta ćemo raditi posle završetka karijere.

Mogli bismo da pozajmimo model za našu novu strategiju od žena, koje su uvek bile podsticane da konstruišu svoj identitet kao majke, a ne kao radna snaga. Takođe, možemo da učimo od mladih ljudi i baziramo svoje identitete na Fejsbuk profilima. Ukoliko ne nađemo novi način da se izborimo, svi ćemo završiti kao Najdžel Faraž.

Simon Kuper